Фото: Игор Ђурић
----------------------------
Много ме нервира
њихова раздраганост, и усиљено, а ипак искрено добро расположење петком. За тај
један дан живе шест осталих. Мало је то за добар живот: мало је један дан недељно.
*
Американци свих
сталежа, социјалних слојева и интелектуалних нивоа воле да ''ришкају'' по
ђубришту и носе кући ствари за које
мисле да ће им требати а које је неко бацио. Оне им тако стоје месецима и
годинама по подрумима и оставама а онда их после неког великог спремања и они
једног јутра оставе ђубретарима на улици. Неретко се деси да баш у том периоду
прође неко коме ће баш те ствари ''затребати''.
*
Морам признати да
ми кафана врло често недостаје. Права српска кафана. Институција кафане.
Филозофска позадина кафане. Кафана као смисао. Кафана као уметничка вокација и
локација.
Ја сам човек
кафане. Праве кафане. Простора који ти не значи само као место где се пије или
једе, већ где се разговара, преговара, ствара, љути или воли. Где се живи.
Кафана, баш кафана. Мене не интересују места где ћеш бити услужен пићем и јелом.
Интересује ме место где ћу проводити своје време са разлогом. Недостаје ми да
немам довољно пара за пиће а пије ми се. Што више пара у џепу имам то ми се
мање пије. И супротно.
Недостаје ми
српска кафана у Америци. Недостају ми људи из кафане у Америци. Друштво са
којим се ''ваташ за гушу'' око плаћања, они људи који највише плаћају а не улазе
у кафану ако немају да плате. Недостају ми досадни пијанци са суседног стола
који малтретирају све присутне својим пијаним трабуњањима.
*
Амерички председник
Буш обратио се нацији, а мој син је
добио домаћи задатак да чује шта је говорио па сутра да то преприча у школи баш
онако како смо ми морали да препричавамо ''вечерњи дневник'' на јутарњој смотри
у војсци. Обратио се не би ли образложио нацији ''нови приступ'' ирачком
проблему који је толико погоршан (и ''проблем'' а богами и ''приступ'') да ни
најцрњи песимисти нису рачунали са оваквом варијантом. Мир није успостављен, ни
трага о оружју за масовно уништење, Садама Хусеина су обесили у маниру најбољих
и најбржих линчова дивљег запада,
десетине мртвих свакога дана, што Американаца што Ирачана, беда, сиромаштво и
глад у једној од најбогатијој ресурсима енергената земљи. И какав је ''нови'' и
''генијални'' план и приступ??Врло ''оригиналан'' и примерен интелигенцији и
говорника и оних којима се говори: Буш је затражио још пара и додатних
''дваестину 'иљада'' војника. Како је само успео да се сети и то смисли: свака
му част.
*
CNN емитује у својим ексклузивним терминима
(а скоро су сви ексклузивни, верујте ми на реч) промотивне спотове о Србији.
Видите, за пола милиона долара не смета им таман да је све и истина да смо
геноцидна држава па самим тим и народ. Шта ли су онда спремни да прикажу за
много, много, веће паре?! Па скоро све оно што су говорили о Србима и Србији
деведесетих година. То је одговор - то раде за много више пара.
*
The
Oxford companion to American Literaturе by James Hart, 1956.
Цијена: права
ситница.
*
Једна ме
Хрватица, на послу, сестрински послуживала и нуткала доручком. Стекао сам
утисак да негде далеко, тамо према нашим крајевима, има она неког свог и
рођеног и да се ужелела да му пружи мало пажње и љубави. Могла је она изабрати
и неког другог да јој буде медијум али
је желела да своју пажњу према некоме преточи у речи на свом језику. Није јој
сметало што је она говорила хрватски а ја сам је слушао на српском. Било је
битно да се разумемо.
*
Ишао да се
учланим у ''јунију'' после свих законских рокова које сам морао да прођем то
јест да проведем на послу. То је доста важна ствар у Америци због бенефиција
које се састоје у могућности лечења, плаћеним годишњим одморима, слободним
данима и празницима (такође плаћеним) и на крају као једна правна и остала сигурност у односима
послодавац - радник, где се синдикат појављује (бар на папиру) као заштитник
права својих чланова.
Међу људима у
Америци влада мишљење да ''јунија'' заиста штити интересе радника. Ја мислим да
није до краја тако. Наравно, говорим о
финесама а не генерално. Синдикат је једна специфична компанија која се бави
инвестицијама и ко зна још са чиме. Врло добро је позната прича о настанку
синдиката, о томе које касније преузео контролу над њима и верујте то је и истина
и није се много променила до данас. Наравно да су се форме промениле али су владари из сенке исти.
Може се такође
рећи за ''јунију'' да је политички фактор, нешто као ''трећа'' америчка партија.
Ипак, те бенефиције су и те како важне и оне колико толико олакшавају живот
човека у Америци а богами понекад и спасу по који. Деведесет процената грађана
не би могло да подмири медицинске трошкове да нису обухваћени тим програмима
заштите, највише од стране синдиката. Али и неким другим социјалним програмима.
Разболети се овде без права на здравствену заштиту а при томе бити
обичан грађанин који живи од свог (мукотрпног) рада значи исто што да си
препуштен Богу и самом себи да некако
победиш болест. Или да даш све (под условом да имаш, наравно) што си деценијама
одвајао од уста а не би ли нешто уштедео за само неколико прегледа и
интервенција мањег обима.
Ипак, био сам у
пар наврата сведок када је синдикат стајао у заштиту радника и био веома
ефикасан. Најбитније је да радник није прекршио ни једно правило. Синдикат онда
шаље своје опуномоћенике и адвокате. Чак су мог пријатеља после тога данима
звали да провере да га неко од менаџера не малтретира и да ли је и даље на свом
радном месту.
*
Прејебаше и мене за неке паре на послу,
има неки дан. Сад знам како се осећао Ђура ономад.
*
Момак са којим
проводим највише времена на послу и који ми се доста ''нашао'' Мет Мор, (п.... а!!!, п...а!!!), је
рођен истог датума кад и ја: 26. јануара. Додуше пар година касније. Он каже: ''свет је мали'', а ја не могу да му
кварим филозофску инспирацију чињеницом да сам ту реченицу и мисао већ искористио у књизи. Па нека се и
поновим због њега. Још ме саветује да преведем неку своју књигу на енглески и
тако зарадим силне паре овде у Америци: ''Видиш
колико се обогатила она жентурача са Харијем Потером?!'', саветује ме
питањем. Ја му одговарам да ''пишем
искључиво за славу а не за новац''. Он онда љутито одмахује руком и одлази.
Чујем како за себе и са чуђењем понавља: ''glory!?, glory!?''.
*
Ти овде не можеш ''сам изађи пред бандите''. Јер да би то
урадио мораш узети слободан дан који ти нико неће дати и који немаш. Овде си
''нико и ништа'' па немаш право да изиграваш хероја. Ако га пак и узмеш, мисли
се на тај дан, онда немаш пара за кирију и за храну. А немаш снаге ни за
обрачун после свих перипетија и понижавања око тог посла. Овде можеш бити или
мрцина или криминалац, ако си фукара. Трећег нема, не можеш бити човек на свом
месту, усправан и достојанствен. Богати су већ нешто друго.
*
Добио од Марка за
рођендан предивну и скупу монографију Pompeii.
*
На антиратним
демонстрацијама у Вашингтону учесници су ''цупкали'' уз музику Горана Бреговића
и његовог хита ''Месечина, месечина''. Демонстранти су захтевали да се не шаљу
додатне трупе у Ирак као и да се постојеће повуку из Ирака. Песма је свирана
уживо, додуше у трубе су дували Американци а не Цигани и верујем да већина
демонстраната није знала да су управо Американци бомбардовали земљу из које
потиче та песма и њен аутор. Ако ћемо право: и једну и другу земљу.
*
Пре свега због мешовитости
култура (мада би прикладније било рећи: некултура), због негативне стране америчких
каубој манира и у последње време
доминантно латино-елемента на свим старосним границама, свим социјалним групама и нивоима друштва влада
неписано а у пракси обилато коришћено правило: да јачи треба обавезно да кињи
слабијега, ма шта се и под којом формом подразумевало под појмовима ''јачи'' и
''слабији''. И тако од школских дана: најјачи грубијан у одељењу удара ћушке
коме стигне а највише оним најслабијим.
''Најслабији'' онда заврши школе па под
комплексима из детињства кињи све слабије позициониране у хијерархији компаније
(или чега већ) где ради. Неко ће рећи: ''па
тако је свуда, тако и код нас'', и биће само делимично у праву јер код нас
с времена на време прискочи по који старији брат или ујак па очита лекцију
грубијану док код њих свако гледа своја посла па макар био и род рођени. Овде
се више цени братство ''по шприцу'' и ''по банди'' него оно право. Оно што
подразумевају под ''сестринством'' не смем овде ни да поменем. На сасвим
супротној страни је она карактеристика каубојштине о којој сам раније говорио. И скоро да нема ништа између.
Нема коментара:
Постави коментар