Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Метрополитан музеј

Џо Хозе Ресто се родио 1961. године у Харлему. И првог дана живота сликао се са Џоном Кенедијем. Дошао председник САД да се слика са једином до тада белом бебом рођеном у тој болници (а Хозе и није баш скроз бео). Хозе не зна када се родила следећа бела беба у том крају. Не зна тачно ни када је Кенеди убијен а понајмање зна што је убијен. (А највероватније је убијен зато што није имао другог посла него је обилазио црначке квартове и градио станове за црнце). Ипак, слику има и дан данас. Заиста ретка реликвија.

*

Један Индус што продаје кафу и крофне на углу Медисон и 59-те већ неколико јутара док купујем кафу у папирну кесу стави и једну крофну (иако је ја не тражим) а онда извири кроз прозор и оним специфичним индијским нагласком (као Абу из Симпсонових) каже ми:

''Forrrr you my frrrrend''.

*

Велике бубе које овде зову ''кокороће'' (cockroaches) и којих има посвуда стварају велике проблеме власницима станова и пословног простора. Не можеш да се окренеш а да не налетиш на миша или ''кокороћу''. Ипак, ове бубе су већи проблем од мишева. Брзе су и веома отпорне. Трују их и намамљују на лепак. Људи који се баве уништавањем ових инсеката и мишева овде се зову екстерминатори. Дошао тако један пре неки дан на послу па пита:

''Има ли овде кокороћа?''.

А један од запослених, заваљен на столицу у лакер-руму на паузи за ручак, каже му:

''Има, има много, има ''кокороћа'' из Порторика, Србије, Бразила, има и из Америке....''.

Ми који се пресвлачимо за посао знамо да је у праву.

*

Каже ми колега:

''Кад се овде убијеш од посла они ти чак неће доћи ни на сахрану нити ће послати цвеће или телеграм него ће брже боље тражити замену за тебе. Зато чувај себе''.

Thank you Papiculo. 

*

Немојте по Њујорку и овдашњим облакодерима тражити у лифтовима дугме за тринаести спрат. Нећете га наћи и остаћете необављенога посла. Зато тражите или 12А или идите одмах на 14-и знајући при томе да је то у ствари тај тринаести који ви желите. Рече ми један Кинез у лифту, неки  дан, да у Хонг Конгу нема нигде дугмета са бројем 4 у лифтовима. У Србији немојте тражити исправан лифт, нећете га наћи. За бројеве који недостају ћете лако уколико вам се посрећи.

*

У антикварници на 59-тој улици купио доста добру монографију о Моне-у, (Manet), штампану у Лондону 1988-е и мало скромнију књигу о Ван Гогу.

*

Понекад ми се учини да на улици угледам неког познатог, најчешће неког из Лазаревца, неког са киме сам се дружио или којег сам само овлаш познавао. Несвестан тог тренутка где сам, обрадујем се и заустим да викнем име. Радост, као и опсена, трају веома кратко, можда једну секунду, а онда се вратим у реалност. 

*

Сретнем земљака у лифту компаније (предузећа, фирме, комуне, корпорације, задруге....). Упознамо се редно, разменимо основне податке. Озлојеђен је и несрећан, одмах ми даје до знања. Кука: шта ће он овде, у Србији је лепше, овде ништа не ваља, итд. На крају критика на мој рачун: шта ћу ја овде, што сам долазио, нисам имао паметнија посла, ваљало је у Србији остати.... Онда каже како је овде већ пет година и даље мрзи све овдашње, не може да се привикне, сваку ноћ сања Србију. Кад га ја питам ''што се он не врати кад већ мене саветује то?'', само спусти главу и каже ми:

''Није то исто...''.

*

У неким ексклузивним њујоршким продавницама (FAO schwarz) прве муштерије ујутро (којих увек има пред вратима ''тушта и тма'') свакога дана дочекују са црвеним тепихом и шпалиром запослених који аплаудирају док потенцијални купци улазе. То је вероватно део неког старог ритуала и традиције који говори о томе колико су овде трговци предани профиту па самим тим и пуни поштовања према људима од којих треба да узму новац.

Оно чега се ја сећам из српских трговина јесу бркате продавачице у неком пропалом дисконту које ме прате у стопу буквално спроводећи инструкције свога шефа (који већ одавно води своју приватну фирму а овде је само да покраде ако се да још шта украсти) да припазе да се не изнесе штогод. Кад их нешто питаш, љутито ти одговарају: ''јес' море, сад треба и то да радим за никакву плату...''. 

*

3:18 је ујутро. Прохладно октобарско јутро са карактеристичним њујоршким ветром. Стојим на метро станици Fresh Pound Road  и чекам воз који ће ме одвести до другог воза који ће ме одвести до трећег воза који ће ме одвести до четвртог воза са којим стижем до посла. По шинама трчкарају јутарње раздрагани гојни пацови. Један пијанац тетура се по станици са видним аспирацијама да се сурдукне под воз. Испред мене на плочнику: летећи пацов. Ова метро станица, као и већина других по Квинсу се налази изнад земље. Онај исти голуб. По очима му видим да је исти. У очима му читам и реченицу:

''Јесам ли ти рекао још оног дана...''.

Нешто касније у возу N који је у те ситне сате због крајева по којима се креће обично пун младежи која се весело враћа из провода, уморних конобара и још уморнијих курви, у вагону где седим три девојке весело и раздрагано разгледају слике на дигиталном апарату очигледно те вечери направљене на некој журци. Смеју се на српском. И причају истим језиком. Пар станица затим улази у вагон лепушкасти младић, можда мало припит и надуван али неагресиван, комуникативан и  симпатичан. Одмах успоставља контакт са девојкама, изводи гегове, оне се смеју. Пита их ''одакле су ?''.

''From Serbia''.

Ја излазим на следећој станици, при изласку подигнем три прста и викнем девојкама:

''Србијо, чувај се Србијо!''.

Оне се смеју и машу ми а надувани младић викне из свег гласа а на изненађење свих нас:

''Жифела Србија!''.

Не верујем да се после свега завршило тако што су сви отишли тамо где су кренули. После оваквог упознавања дружење је морало негде да се настави. Ја сам, пак, морао на посао.  И матор сам већ. Олињалим маторим рокерима и младим писцима (јер писац је млад док не умре) није место међу насмејану младеж. Могу само да покваре. А за ''кварење омладине'' зна се казна још од старих Грка.

*

''Кроз ноћ и влагу

дивље се гуске селе југу

и болно кричу.

Осећам жељу да мутну неку

напишем причу:

како односе оне са собом

на крила своја бела два

из душе моје драго нешто,

а не знам куда,

и не знам шта''.

Десанка Максимовић (из збирке песама коју је Миомир послао Ђурађу).

 *

Бразилијан Џо ми се јутрос у пет сати жали како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 300 долара за сат времена посла. Око подне Бразилијан Џо жали се Тому Конвеју како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 500 долара за сат времена посла. До краја радног времена Бразилијан Џо ће се неком пожалити како су му јуче ''мајстори за струју'' узели 800 долара за сат времена посла - што ће ипак бити ''прескупо'' чак и за Бразилијан Џоа.

*

Можда у причи о Њујорку нема места ''цртицама'' о чежњи и носталгији јер се овај град не може похвалити неком енергијом осећајности. Ипак, морам да прибележим, ради аутентичности слике и моје жеље да не варам читаоце у овој књизи: јутрос ме је душа болела за родитељима. Хтео сам, желео сам да их видим, да будем са њима. (Отуд и моја необазривост на послу: седим у нечијој фотељи и пишем). Љубав према властитој деци понекад отупи пажњу према родитељима и амортизује осећања. Није то ништа ново: то је стари круг. Не изводи се лапот само убиством - већ пре свега заборавом! У томе је симболика и корен мита о лапоту: у забораву. Кад стигну твоја деца заборавиш да си и сам нечије дете.

Душа ме боли колико јутрос, по мраку, желим да видим своје родитеље.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Срби су добри војници.

ПЕТА АВЕНИЈА

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Gibson Les Paul

Вељку:

''Када се направи много погрешних корака онда је касније тешко поправљати било шта. Ако си прочитао нешто између редова из моје књиге ''Метохија и Косово'' видео си да кад ствари једном крену лоше онда се у међународним односима и политици тешко исправљају.

Овде се не може наћи душевнога мира ако га ниси имао било где друго. Човек који размишља, а у које спадамо и ја и ти, не може нигде имати душевнога мира. То је проклетство ствараоца и умника (не косовског УМНИКА, који је и онако и ''узгредбудиречено'' УНМИК а не УМНИК, него ''умника'' у смислу човека који се служи умом).

Радим на неким местима где видим свега и свачега. Сада сам у згради ''Генерал моторса'', телевизије ЦБС, козметичког магната ''Есте Лаудер'' и још многих других великих и значајних америчких и светских фирми. Велики је притисак и поред пара које се зарађују. Ипак, није толико страшно колико се прича. Књиге ће бити за остало не гарантујем. Највећи добитак из свега овога је што се веома супериорно осећам без обзира шта радим и колико пара имам. То је знак да сам на правом путу.

Поздрављам те и јави ми се. Ко зна, можда се ускоро негде и видимо, можда ... рецимо... у октобру... негде на... сајму...

*

Моја радна ''идила'' са једном америчком фирмом којој су душу удахнули Мађари, Срби, Албанци и Бангладешани, завршила се. Руку на срце, била је сувише душевна да би дуго трајала. Сада сам већ упао у плитку воду пуну гладних крокодила. У једну од највећих зграда у Њујорку, чувену ''Генерал моторс'' зграду на Петој авенији и поред самог Централ парка. Радим у фирми која је настала на темељима оствареног ''америчког сна'' две девојке из Србије. Пре петнаест година те две сестре радиле су оно што и ја радим данас а сада управљају фирмом чија се вредност мери милионима. Оне живе у раскошним кућама са базенима у елитним деловима града, купују некретнине и станове по свету.

Остварен један ''амерички сан''. Само, да ли је то мој сан?! Искрено: није. Ништа ми не значи ни један долар који сам до сада зарадио (осим као средство да подмирим рачуне) не радујем се ни оним доларима које и требало да зарадим, нити кујем планове тако карактеристичне за сваког гастарбајтера а који их (мисли се на планове) одржавају овде у животу. Само снови о томе шта ће имати кад зараде, држе ове људе овде у колико-толико стање нормалности. Није то мој сан. Ја сам уметник. Видео сам нешто у очима неких људи. Видео сам да нечега нема. Нешто фали. Нешто  што се не може купити новцем.

Не није то мој сан. Тако ''расањен'' хватам се Константиновићеве Философије паланке која ми наново може потврдити нешто што већ одавно знам: и највећи градови на свету су само збир великог броја паланки на малом простору. Ту је, можда заблуда Константиновићева: није он писао ''српску'' него ''универзалну'' истину о паланачком духу иако је имао само један циљ: да наружи Србе. Ту лежи и заблуда многих који га погрешно тумаче прихватајући тезу да је глупост и заблуда чисто српска ствар. Тако да у великим градовима има више паланке него у самим паланкама. Јер док је паланка само ''паланка'' велики град је много различитих а истих паланки (јер су све паланке исте). Да, збир великог броја паланки: паланки у простору и паланки у главама.

''...паланка није у свету, она је у духу , свуд могућа...''

*

Њујорчани живе као пацови. Сад, ако тражите симболике у овој мојој претходној реченици, нећете је наћи јер симболике нема. Написао сам баш онако како сам мислио и како ствари уистину стоје. Нема метафоре или стилских фигура у следећих пар мисли.

Њујорчани већи део свога живота проводе под земљом. Путују метроом, више и не праве мостове него реке премошћавају (подмошћавају) копајући испод њих самих, раде по просторима који су неколико спратова испод земље, или који су високо над земљом (ништа нормално и људској природи примерено).

Тако и ја: три спрата под земљом са неким изгубљеним душама, изигравамо радну снагу и кад завршимо са радом и изађемо на светлост дана (додуше само лети, зими дођеш на посао по мраку и враћаш се посла по мраку) онда рукама прикривамо лице и очи јер не можемо да поднесемо светло. Као вампири. К'о мој Методије из ''Колоне''. Или можда слепи мишеви. У Њујорку живи доста слепих мишева. Живи се по јазбинама, путује се под земљом али се доста и лети авионима и ради и спава по високим зградама. Отуд ваљда и мит о шишмишу Бетмену. (Отуд ћу касније у свом роману ''Тенци'' вампире делимично преселити и у Њујорк).

Нови шеф, Американац, врло коректан. (На крају се испоставило да ми је он постао добар пријатељ). Труди се првих дана да се што мање гледамо. Американци ко Американци, знају да мораш и требаш да урадиш то што и следује па се труде да ти не сметају. Али зато неки шефовски потрчко, који је дочекао својих пет минута у сезони годишњих одмора, иначе Србин ако је то уопште битно, данас ми је озбиљно рекао: ''Треба да се ошишате и мало скратите панталоне''. То му је била читава примедба на мој рад. Србин је, ако је то уопште битно опет велим, фуњара ма где год био. Паметније би му било да прочита нешто од онога што сам написао.

Први дан:

Он: ''Дуга Вам је коса, треба да се ошишате''.

Ја: ''У реду''.

Други дан:

Он: ''Дуге су Вам ногавице од панталона, треба да их скратите''.

Ја: ''У реду''.

Трећи дан:

Ја: ''Дугачак ми је нос, да га скратим?''.

Он: ћути.

Ја: ''Све се може скратити само се кратка памет не може продужити''.

Он: није ту док ово изговарам, толика будала ипак нисам.

*

Купио врло богато опремљену енциклопедију о оружју, војној опреми, униформама: Weapon– a visual history of arms and armor. У овој књизи су поменуте и велике битке кроз историју. Интересантно је да није поменута Косовска битка 1389. али је поменута такозвана Друга косовска битка 1448. у којој се Јанко Хуњади (Сибињанин Јанко) предводећи крсташе борио против Турака. Мислим да је разлог томе  што је ова друга војска била ''крсташка'' за разлику од оне прве Лазарове. Књига је штампана 2006. а задња поменута битка јесте ''Други рат'' против Ирака 2003. О бомбардовању Србије 1999. нема ни помена.

*

Једна од компликованијих ствари у Америци је она кад неко покушава да ти објасни које је школе завршио (или завршава). Није као код нас: грађевина, медицина, економија, математика... Не, овде је отприлике овако: ''не знам тачно како да ти кажем, прве две године је опште, бираш предмете, ја сам изабрао нешто за уметност и компјутере да радим, нешто као медицина али није медицина да лечиш људе, економију и менаџмент али не за бизнис него за...''. Једино кад ти кажу да су студирали и завршили ''право'' онда си начисто. Мада и то често кажу: ''завршио сам да будем lawyer''. Не желе да буду правници него адвокати, а богами и имају разлога за то кад сам чуо колико коштају услуге једног просечног адвоката.

*

Гротескна и смешна, по мало и жалосна, ситуација, код мене на послу: људи у белим кошуљама и црним лептир машнама, у говнима и смећу до гуше сваки дан. То је та чувена спољашња форма америчка и ''господлук'' нас гастарбајтера кад у својој домовини о годишњем одмору продајемо ''муда за бубреге''. Једно је сигурно: нећу лагати кад будем говорио да сам у Америци на послу носио белу кошуљу и лептир машну. Па то нека разуме како ко хоће.

*

Ипак нешто о Србима ових дана у америчкој штампи и медијима: ''Српска тенисерка освојила Торонто''.

*

Телевизија CBS која има студио у згради у којој радим свој јутарњи програм делимично снима и на платоу испред зграде (plaza) на импровизованој бини која се сваки дан скида а увече поставља. Када сам први дан дошао на посао ''дочекало'' ме испред зграде двадесетак гузатих и голо-гузатих тинејџерки које су кандидаткиње за неки избор нечега (пошто овде бирају ''мис'' свега и свачега, од ''мис бикинија'' до ''мис радница на бензинским пумпама'') па су учествовале у програму. Рекох себи: ''на добро си место дош'о''. После сам сишао у подрум и до увече сунца нисам видео (а нисам га видео ни увече). О гузовима нисам ни размишљао само сам мислио како да своју гузицу извучем из оног пакла доле.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Поздрав из ''масонске Америке''.