Крај: Питајте нас где смо били!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: МАШАЛА, ИШАЛА

24. јун 2007.  

То је то. Прошла је година. Брзо, врло брзо. Тако углавном прође и живот. Мислимо да ће доћи неко време када ћемо бити свесни да је то управо живот - несвесни да је живот оно што проживљавамо свакога дана. Старе су ово опсервације. Мислим да не треба много тога сада још причати: све је речено и ништа речено није.

Купили смо карте за Србију.

На пинзгауеру мог вода за време рата 1999. године неко је спрејом написао: ''Питајте нас где смо били!''.

На крају ове приповести, ''спрејом мојих недоумица'' ја ћу написати: ''Ништа ме не питајте, све што сам имао да кажем прочитали сте овде''.

*

Нешто као закључак:

''Свега има - само среће нема''.

То је дефиниција за којом сам трагао, коју сам већ поменуо и коју сам пронашао кроз потрагу у овој приповести. Тешко ћете овде пронаћи себе ако вас још нешто осим новца интересује. А ни новац нећете лако наћи. Уосталом, већ сам овде написао, тешко ћете се пронаћи овде ако себе већ нисте пронашли пре тога.

Све што сам овде написао или описао виђено је или доживљено. Ако је коментар у питању - онда је коментар управо онакав каквим сам га осећао у датом тренутку. Писма су део мога бивствовања овде, она су део моје личности, мојих односа и мислим да им је место овде. Неко ће приметити да је можда рано за објављивање преписке, ја ћу им одговорити као малочас: живот живимо сваког дана. Уколико нешто од поменутог није више актуелно најмање сам ја за то крив. Криво је време које неумитно протиче и односи у земљи Србији где ни један посао не можеш да завршиш на време и поштено.

Наравно да ја овде говорим о свету у коме сам се кретао, који сам гледао. Ипак је тај свет доминантан у досељеничком корпусу. Овде има мало речи о елити, осим индиректно, о онима који живе на високој нози далеко од већине света, о онима који се крећу у пробраним круговима и живе у ексклузивним квартовима. То је један други Њујорк. Тај свет живи од сурове експлоатације других људи и почесто је недодирљив за осталу већину. Нисам овде ни помињао, а ни сретао, ни ''наше'' људе који овде добро живе и ''сналазе се''. Поготово оне који су овамо пристигли задњих година. То су углавном лопови који су се у Србији накрали а овде глуме некакав напредан свет или су послали децу да се овамо школују и живе.

Ако питате за савет, ево вам га: Америку прво пронађите у себи. Америку у смислу дефинисања властитог сна и остваривања истог. Снови нису јава - и кад мислите да сте их остварили све је фикција у вашој глави. Ако нисте били срећни у Србији, међу своје људе, међу своје прве љубави - тешко да ћете овде бити срећни. Нећете наћи ни бољи живот - само ћете имати нешто квалитетније услове за одмор од напорног рада и још напорнијег бесмисла.

Треба доћи само орочено: и ни дана дуже од ороченог остати.

Људи овде глуме живот. Глуме да су Американци. Глуме да су Срби. Глуме да су испунили своје снове. Глуме да су срећни. Неко се и обогати и верујте они након тога не знају куд би са својим парама. Управо у то време схвате да им је живот прошао и да је време за нека друга путовања. Прво зарадите новац у Србији па тек онда дођите у Америку. Тако можда и видите нешто што вам се на крају допадне.

И заиста има много више истине него симболике у чињеници да су први досељеници у Америку били робијаши који су после довели робове и данашњег начина живота овдашњег. И данас је права казна за сваког Европљанина грађанске опције да живи овде. Много је овде измешаних култура (односно некултура) да би сте имали било каквих духовних користи од њих. Нећете овде видети свет - можда полусвет само. Тако измешане те навике нису успеле да остану у домену речи ''култура''. Еклектика је нажалост успевала само у негативним конотацијама.

Ако желите да живите овде - морате се одрећи љубави. Нећете имати времена за то. Данима не можете виђати вољену особу и таман кад пронађете слободан дан испостави се да објекат чежње тога дана није слободан.

Не можете много времена посветити ни свом детету. Као, радите због њега, а онда га гурнете већ са петнаест година на неки посао. То је као добро за њега. Нека се навикава. Нека сам зарађује и сличне глупости. Како може бити добро једном младом створењу да се одмах упрегне у тежак рад? Уместо да тада учи'како се воли: ви га терате да ради.

Треба размислити о следећем: мале су шансе да сачувате и одржите породицу по нашим и овдашњим мерилима. После одређеног времена а под утицајем средине, темпа и начина живота започиње растакање породице. Прве жртве су деца, одмах затим следи брак.

Овде добијеш гомилу апарата који су у Србији статусни симбол а овде су средство да ти се узму паре. И у том зачараном кругу никада не стигнеш да одахнеш и уживаш у томе. Таман си отплатио неколико хиљада долара скупу ''плазму'' а она је већ демоде. И деца и познаници те гледају попреко: забога како можеш да држиш такву старудију у кући?!

Овде само желе да им не рушите систем који су направили. Суштина тог система да само мали, заиста мали проценат људи размишља и одлучује док је огромној већини већ самим тим системом физички и правно онемогућено било шта друго осим непрестаног рада и спавања и по којег опијања викендом. Ако сте се пак задужили код банке за кола или кућу онда нема ни тог викенда.

Амерички начин живота који се оличава у прерасподели добара подсећа на средњевековне гозбе и баханалије. На челу стола је моћник са свитом и како се од тога чела удаљујете све сте ниже у хијерархији али се и даље по нешто захвати са астала. Најзад остају они који уопште нису за столом и они хватају оно што моћници недоједено бацају. И ухвати се ту понекад и тек начето парче меса, можда само пар пута загрижено. Наравно треба да сте јаки за то. Оним слабијима остану кости али увек довољно масне да се не умре од глади. Већина код своје куће, тамо негде далеко, није имала ни те кости па су и те како задовољни. Овде јесу тањири пуни (некад ''начетог меса'', некад  ''костију'') али се срећа не мери величином порције. По тој логици свиње су најсрећније.

Песник Блез Сандрар, рођен у Швајцарској, написао је 1912. године песму Ускрс у Њујорку чији један део гласи:

''Гомилу сиромаха за које сте Жртву принели,

Овде су у склоништа збили, уторили, сапели.

Огромне црне лађе са свих страна света долазе,

Путници, збрда-здола, на понтонске мостове прелазе.

Има Талијана, Грка и Шпањолаца,

Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.

То су циркуске животиње што прескачу меридијане,

Комад црног меса им бацају као да псе гладне хране.

Срећни су због те хране над којом се муве јате,

Господе, смилујте се народима који пате''.

То је, дакле, то.

Најбесмисленије у свем бесмислу је бесмисленост послова који вам овде по правилу западају. Некима само на почетку - некима до краја. Амерички писац Хенри Милер написао је на једном месту: ''Бејаше то типичан поглед с дворишног прозора у Бронксу: дрвене ограде, сохе, конопци за рубље, бедне тратинице, типске стамбене зграде, лестве за спасавање и тако даље. Сподобе су тумарале амо-тамо поред прозора у свакојакој одећи. Спремали су се да пођу на починак како би сутрадан прошли исту бесмислену рутину. Можда ће један од стотину хиљада њих измакнути заједничкој судбини; што се тиче осталих, било би најбоље да им неко ноћу, док спавају, префикари вратове. Пука је лудост веровати да би те јадне жртве биле у стању да створе нови свет''.

Ово је земља потуљене диктатуре и ''нељудских права''. Официјелно сви имају иста права, у пракси количина ваших права зависи од количине новца који поседујете. И од тога да ли сте нека од ''мањина'' или сте нормалан човек. Ваше право да не волите животиње или педере овде не уважавају. Ваше право на рад губи се зарад ових ''не-права''. Кад добијте упитник, апликацију за посао, чик напишите да не волите животиње, педере или америчку колонијалну политику: можете се ''сликати'' са својим запошљењем и поред прокламоване слободе говора. О Јеврејима нећу ни да причам.

Овде никада нећете имати паре. Бар не на свом располагању. И колико год имали у банци њихови токови су углавном усмерени и не зависе од вас. У Америку дођите само ако хоћете да штедите. Ако желите да трошите останите у Србији. Аутомобил имате да би банка зарадила на томе. Кућу или стан имате да би банка зарадила на томе. Кредитну картицу имате да би банка зарадила на томе.

Нема овде слободе. Нема овде демократије. Нико не поштује ваша људска и грађанска права: ако нисте богати. Овде вас неће угњетавати политичари (као код нас) овде ће вас угњетавати сви остали. Највише ће вас угњетавати императив да добијете чек сваке недеље.

Проблем је што се сувише мало узме доброга и лепога у односу на ружно доживљено и добијено.

У Америци је велика потражња према слабијима. Сви на свим нивоима  у сваком облику траже слабијег да би били јачи и ''ради даље употребе''.

Оно што ће мени недостајати из Америке јесте свакако Jack Daniel’s и њихов јавни превоз. Поред тога стари вестерни суботом пре подне и неколико људи. Знате, за Америку није ни то мало.

Ако пак кренете овамо, никада се не одвајајте од пара са којима можете купити авионску карту ''за назад'' кад год вам се прохте. Уколико не одвојите тај новац може вам се десити да управо следећих десет година радите за ту карту а на крају и останете онда кад вам паре већ нису проблем. Обашка што су још мотивисанији да вам загорчавају живот ако осете да немате ни за ту карту.

И док је у Србији понекад заиста живот ''пролазио поред вас'' и нисте могли да утичете на његове токове овде изгубите године а да га не видите ни ''поред вас''. Једноставно се негде погуби а ви немате времена да га тражите. Није ни поред вас, ни у вама - углавном је иза вас а ви бивствујете у заблуди да је пред вама. Само да завршите неке послове па ћете се поново ''спојити'' са својим животом. Углавном је на крају касно за било шта осим за опраштање од истог.

                                                            Њујорк , јунија месеца, 2007 

ЧИТАЈ ПРВИ ТЕКСТ ОВЕ КЊИГЕ: У ЊУЈОРКУ!

Две жене - четири сисе!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПИШАЧИ УЗ ВЕТАР!

Салам има две жене, из Јемена је, висок је 165 цм и тежак педесетак килограма. Питамо га у шали ''како излази на крај?'' са две жене. Од како је у Америци, каже: "никако!". Само спава и ради, евентуално суботом са једном и то ретко, ова друга мора да попричека слободне дане. Што је најгоре, по неким њиховим правилима оне имају право да се пожале родбини или заједници ако он не испуњава своје обавезе у кревету. Срећом до сада до тога није дошло пошто с времена на време ''ону'' ствар замени доларским донацијама. А жене ко жене, некад више воле да тргују но да ''чине'' љубав са мужем.

Када је мене први пут видео рекао ми је ''да сам сигурно из Саудијске Арабије''. Кад сам га питао због чега то мисли, одговорио ми је: ''висок си, дебео, имаш малу брадицу око усана и грбав нос. А ми из Јемена смо сви мали''. Тада сам пробао да себе замислим у оним белим чаршафима око тела и око главе и схватих да ми не би лоше стајало. Стварно бих личио на неког шеика.

Чудило ме што је једног дана мој друг Мет (.....а, .....а) ишао за њим и грлећи га нешто му објашњавао и молио га. Кад касније налетим на Салама питам га ''шта хоће од тебе Мет?''.

''Ма пусти га, цео дан ме пита јесам ли кад спавао са обе жене истовремено и тражи да му причам како је то. Шејтан  један''.

После је извадио мобилни телефон и показао ми слику: ''Ово је ова млађа....''.

*

У 6:30 ам, на прљавој клозетској шољи, још прљавијег клозета у ГМ згради човеку и не може пасти нешто бог зна како паметно на ум а што би записао, ма колико се трудио. 

*

И док се Европљани, поготово Срби, труде да делују паметније него што јесу, Американци покушавају и успевају да изгледају глупљи него што су уистину. За ово друго је потребно мање утрошене енергије а и одговорност према окружењу је мања - и то је то. 

*

У доба еуфоричног играња игара на срећу у Србији разни назови ''стручњаци''  су се просто утркивали у томе да објасне зашто је то тако. Углавном се прича сводила на следеће: ''земља сиромашна и у кризи, Милошевић крив за све, народ је у безизлазној ситуацији па се зато тражи сламчица спаса и у немогућим комбинацијама''.

Е, кад би ти ''стручњаци'' видели колико се овде игра њихов ''лото'' и све остале лутрије и ''игре на срећу'' којих има ''мали милион'' онда би схватили шта је права еуфорија. Мада, имали би они објашњење и за то: ''стандард је висок, људи су срећни и задовољни, Милошевић је умро...''. 

*

У Америци је све претворено у сису. Женску сису. Женску велику сису (јер, да се разумемо, постоје мале сисе и мушке сисе, а и кравље или козје на пример). Дакле, женску сису (велику). Комада: 2. И словима: две. Све зависи од великих сиса. И са свију страна нас притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај клаустрофобије. Нема места за све: и за људе, и за сисе. Угрожавају нас велике сисе и све су веће и веће (што је најгоре).

Сисе су гаранција успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И за оне који их носе и за оне који се служе са њима - на завист (већу и већу) оних који их само гледају.

Сисе и само сисе. По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко лице (иза кога нема карактера) или коса (у којој нема природног сјаја) - чисто јер се без тога не може ма колико је небитно. Па опет, обрни окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да се гаде. У реду, у почетку је било интересантно (жив сам човек). Поготово нама из сиромашнијих и руралнијих крајева. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и силикона. Осети се човек нездраво.

Сисе су у порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама описане, скулптурама овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе добијају изборе. Оне су сва овдашња памет. Оне су израз саучешћа. Одраз господштине. Без великих сиса, у било којем својству и увек упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.

Ако немаш велике сисе - ниси жена.

Ако твоја жена или љубавница нема велике сисе - ниси мушко.

За сису ћеш добити милионе - за верност нећеш ништа.

Још је у своје време Бора Ђорђевић стиховао:

''Америка воли код девојке када има две велике дојке...''.

Али, када је настајао овај стих силикони су били реткост и привилегија само најбогатијих а данас пола чистачица са којима радим уградила је по нешто на себи. Може ли се онда замислити размера?!

Сиса је једна али увек иде у пару.

Због великих сиса около заборавили смо праву, мајчинску, хранилачку симболику сисе.

Сисе на жару. Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса. Дупла порција сиса. Супа од сиса. (Млеко више нико ни не помиње). Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра мешавина вискија.

Не помаже ти никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа великих сиса своје саговорнице.

*

Без Мета у ГМ згради све изгледа суморније него  иначе. Не чује се више ''пићка'' по ходницима и звиждук мелодије из цртане серије Штрумпфови. Мет је постао супервајзор.

*

На прљавој WC шољи итд... итд... итд... сада у 05:02ам могу ти пасти на памет само идиотарије али и да ти долепрша понека заиста неважна успомена.

*

Мићку:

''Драги пријатељу,

понедељак је а то је најомраженији дан у Америци и тада су сви нервозни и низашта. Управо је прошао викенд а о следећем нема ни помена макар до четвртка. Није да сам ја нешто посебно добре воље због понедељка па ти управо данас пишем него јуче нисам хтео да ти се јављам а нисам хтео из разлога јер сам прво хтео да завршим са читањем твојих рукописа па да ти се после тога јавим. Па и то не зато што желим да бог зна како анализирам шта си писао, јер за то немам ни знања ни звања, већ сам једноставно хтео да видим ''са киме имам посла''.

И богами ''видех'': видех и да ''имам'' и схватих ''са киме''.

У почетку сам покушавао да упоредо са читањем пројектујем на платно у моме мозгу како ће то изгледати на филму и на шта треба обратити пажњу али сам после краћег времена дигао руке од тога и једноставно ''узео'' да читам књижевност. И прочитао сам у даху (ма колико тај дах зна да буде кратак у спрези са недостатком времена и сна).

Допала си ми се оба списа веома.

Можда су ти текстови лоши сценарији - ја о томе ништа не знам, не знам ништа о стварању филма, о техници спровођена написаног на платно, резовима и клапама, веруј ми, ја понекад не знам ни да одгледам филм како треба. Али кад је књижевност у питању, е, ту богами не дам за право многима и држим да знам да осетим шта је добро а шта не ваља. Сад, дал' то има везе једно са другим - то ћеш ти боље знати. Мени се твоја књижевност свиђа и мислим да је добра.

И не само то...

Почетак ''Људи, звери..... '' је толико упечатљив и добро смишљен да ће ући у антологије филма ако буде снимљен и уз то још и добро снимљен. У дијалозима тога текста осетио сам неку притајену ''шумадијску глембајевштину'' у најпозитивнијем смислу те синтагме (коју сам лично измислио и веома сам поносан на то). Продуховљеност и интелектуализам некад безазлене и наизглед баналне реплике у стилу доброг аполитичног Крлеже мени говори да ти и кад говориш о најбизарнијим људским карактерима у тим људима са маргине не видиш по правилу ''tabula rasa''-у.

Што се тиче ''Молитве'' мислим да равницу не можеш заменити шумадијским брдима и лепим крајоликом јер ћеш тиме у старту изгубити депресивност слике до које ти је очито стало а коју ти без икаквих резерви нуди равница. Једина алтернатива томе је можда Пештерска висораван али то није најважније. Осетио сам безнађе и празнину коју си вероватно хтео да подвучеш и стекао утисак да једино глупи див Оги има нешто мало душе у себи и колико толико шанси да остане човек. Уз то је и одан што значи да је способан да воли.

Текстови су актуелнији него икада а поготову у време кад су настајали зато што ће неминовно тек уследити књиге и филмови ''црног таласа балканског синдрома'' (још једна моја доскочица). Рат није завршен што се тиче жртава, пријатељу мој, само је престало да се пуца.

Волео бих да снимиш те филмове, поготову ''Људи, звери, анђели'' и сигуран сам да једног дана хоћеш. Видећеш већ...

Остало: својим токовима. Садомазохистичке сеансе одласка на посао, тамошњег рада и повратка. После тога крађа сваког минута од одмора и сна не би ли се и штогод друго и смисленије радило. Струју и грејање имамо, једемо редовно и обилно и купили смо нове ципеле, можда понекад само нестане смисла за све ово али ни много већи ''смислови'' нису докучени па ни ова наша шака јада од дилема на крају крајева није битна''. 

*

Семи је радио у згради. И примао је солидну плату, таман толико да има стан, храну и остало. Дакле, имао је где да живи. Али је заволео баш ходнике ''билдинга''. И није данима одлазио, но је ноћивао по згради, радио кад већ никога није било и све тако. Сами је попут оног сокола са врха зграде хтео да се усели и живи у њој. Додуше, не на врху него на самом дну, у подруму. Радио би све што траже од њега а све за исте паре. Нек га плаћају осам сати а он ће ту седети и радити по цео дан. И да само помало одспава на клупи и понекад опере веш у лавабоу клозета и сам се запере.

Нису му дали: Семи је човек, није 'тица.

На крају су га и отпустили. Ваљда су и они били толико паметни (?!) и свесни да нико нормалан не жели да остане у тој згради дуже него што мора.

*

Комшије изнад мене су већ два викенда ''мирне''. Не знам, мислим се, дал' да узмем кило' лимуна па да се попнем горе: можда је ко-год болестан?! 

*

На WC шољи... итд... итд... у 05:04 ам не могу се створити генијална дела. Држим блокче у руци а другом се придржавам да скроз не заседнем на прљаву даску. (Остаје ми само да курцем пишем пошто треће руке немам). Ипак, из свега закључујем да ми је ''столица'' поприлично редовна. Уредна није од синоћњег вискија.

*

Еци, пеци, пец,

ти си мали зец,

а ја мала препелица,

еци, пеци, пец.

*

На прљавој WC шољи у 5 часова 3 минута и 11 секунди, 12 секунди, 13 секунди, 14, 15, 16, 17, 18... секунди... 

*

Водитељи  спортске телевизије ESPN 2 ''чудили'' су се и преиспитивали јавно и у микрофон (малтене, оптуживали нас) откуд то да ''тамо нека Србија'' има и у мушкој и у женској тениској конкуренцији представнике међу првих десет на ATP листама?!

Кошарку нису смели ни да помену: наиме, Србија је прва земља а Срби су најбројнија нација по броју кошаркаша у NBA лиги после Американаца. 

*

The New York Tames од 9. априла 2007. на насловној страни доноси текст под насловом: Genocide Court Ruled for Serbia Without Seeing Full War Archive у коме се углавном ''кука'' (и траже се узроци) због чега Србија није осуђена за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу. Главни ''разлог'' за то, по њима, лежу у ''чињеници'' да суд није узео у разматрање врло важна документа из српских архива и да су за то, обрни-окрени, поново криви Срби. Дел Понтеова је као нешто ''петљала'' са Свилановићем (чуш, с њиме?!) па су главни и компромитујући документи из српских ратних архива остали ''сакривени''. Зато ове новине критикују суд и доводе јавно и гласно у питање ваљаност пресуде. 

      Ето, то је демократија и то су демократски принципи: најмоћнији светски писани медиј директно се меша у рад једног суда и негативно коментарише пресуду истог, чак тражи и ревизију процеса иако је то, колико сам упознат, сада правно немогуће. Тиме се и врши медијски притисак пред важне одлуке о Космету. (Читам да је и немачки амбасадор у Београду нешто ''лупетао'' и јавно претио Војводином и Санџаком ако не дамо Косово). Ништа није случајно. Ипак, мешати се у рад Међународног суда који је под јурисдикцијом Уједињених нација: то је већ нешто друго. Мислим да би поводом овог требало да се огласе ''невладине'' организације у Србији. Њима префикс ''невладина'' наиме одговара само по питању српске Владе, што се тиче неких иностраних влада оне су и те како ''владине'' организације.

Ето, у њихову част сам саставио и једно певание:

Јебав'о сам и био јебан.

Локао  и бивао жедан.

Волео сам да подметнем дупе.

Од игала скривао сам рупе.

Исправљао и кривио Дрине.

Одлазио у три материне.

Враћао се с' неповратна пута.

Не враћао задужена дуга.

Издао сам најбољега друга.

Недостојном бивао сам слуга.

Неверници остао сам веран.

Ни у цркви нисам био смеран.

Децу сам због каријере прод'о.

Идеју сам ставио на добош.

Потпалио комшијину шталу.

Са кравом му после збијо шалу.

Отаџбину ценио сам џабе.

Говорио да су добре Швабе.

Смејао се историјској сенки.

Говорио: још бољи су Јенки. 

Дезертир'о у сред бела дана.

Променио веру сам због  пара.

Успео сам најзад у глобали.

Сада радим НЕВЛАДИНЕ ствари.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: СТАЗА СЛОНОВА!

Даћу му паре сутра!

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!

Ако желите да снимите филм, било какав, треба пре тога обавити низ предрадњи тако да сама реализација и не испадне најтежи део посла. Као прво, смислити идеју, па написати сценарио, па наћи паре, па саставити екипу. Да би се снимио документарни филм који би покушао да проникне у срж истине о томе шта су заправо Американци такође је потребно много тога само није потребан никакав сценарио нити књига снимања. Само треба изаћи на улицу, снимати их и натерати их да говоре. Све што испадне од тога употребљиво је и веродостојно јер, верујте, управо су такви какви су се својим понашањем и својом причом приказали. Нема никаквих нијанси.

*

Српска дијаспора у Америци настајала је током дугог низа година (као и свака друга дијаспора, уосталом). Надолазили су Срби овамо у разним периодима и ако се као први озбиљнији талас досељеника може узети период од краја 19. века до почетка Првог светског рата, онда се од тог периода па до данас може дефинисати неколико карактеристичних генерација и групација досељеника. У том периоду на нови континент су пристигли можда и најзначајнији Срби у Америци: Михајло Пупин 1874. године и Никола Тесла 1884. године. Управо тада је утемељена и прва српска црква у Америци. У Џексону, Калифорнија, 1894. године подигнута је црква Св. Саве.

Нама најпознатија је она емиграција, после рата, познатија као ''четничка''. То су људи који су утекли од сигурне смрти коју су им припремали комунисти, шаролика скупина различитог образовног и социјалног профила. Главни животни мото у периоду који је наступио био им је мржња према комунистима која се год многих током времена претворила у несимпатије према сопственом народу и сопственој земљи.

После њих је нахрлила ''шездесетих'' и ''седамдесетих'' средња генерација која је пристизала као класична гастарбајтерија. Њих је интересовало како да што пре зараде за кућу у селу у које се никада више неће вратити. Долазили су на годишње одморе у кошуљама кратких рукава, са широким и кратким шареним краватама, незаобилазним зулуфима и поклањали нам пластичне упаљаче. Неки мало широкогрудији и кутију цигарета или лименку кока-коле (коју смо после дуго држали у витринама за украс). Добијали су и први, и други, и трећи, децу која су временом постајала ''инстант Американци''. Помешаш са водом и промућкаш. Али ти инстант напици, као што знате, никада нису ни налик оригиналу. Покушавали су да живе дуплим животом па тако нису научили ништа ни од једног, ни од другог.

Најзад, пристигли су: избеглице, дезертери, ''младост Србије'', нешто школованих људи, још један полуталас гастарбајтера и ми који смо хтели да учинимо нешто више од својих живота, као да човек може да утиче на то. Углавном смо учинили ''нешто мање од живота'' али то сада не желимо да признамо онима који нам неосновано завиде на бољем животу.

''Трећа душа патничка била је опет једног старца. До половине живота спремао се за старост: трпео, скупљао, трудио се. Од половине живота мислио је само на младост, а гле, што је главно, чинила му се она пуна занимљивих доживљаја и уживања. Умро је кад се доцрпео; а расплакао се тек на путу од гробља до раја''.

Вељко Петровић

*

Велика је разлика, и суштинска, између Србије и Америке у следећем: у Србији већ у недељу предвече бивате нервозни због понедељка. У Америци нервоза због понедељка почиње у петак одмах после посла. 

*

Кад се све ово заврши, а ако да Бог и моја Срећна звезда - хоће, чим довршим ово писаније, требаће ми добрих пола године да регенеришем своје грађанске навике и манире и да попуним моје истрошене духовне капацитете. Те капацитете сам додуше овде трошио искључиво да се спасим од лудила. Не никако на неки креативан начин.

*

Државни подсекретар САД Николас Барнс, преиспољни мамлаз иначе, оптужио је, нема томе неки дан, Србе да су деструктивни и лоши јер се не слажу да им се отме део државне територије. Колико је паметан и образован говори и чињеница да је Србе назвао ''иредентом''. Срби су иредента јер се противе да се један део њихове територије иредентистички издвоји од матице земље а Албанци нису иредента јер желе да распарчају једну суверену и вековима међународно признату државу и да је кроз уједињење припоје (што је више него очигледно јер они и не крију своје аспирације) у догледно време са осталим земљама где живе Албанци?! Ајд', шта сутра и како објаснити таквом човеку, како га убедити неким аргументима шта је истина?! Ја нисам паметан то да схватим а ви помагајте ако јесте... 

*

Ана Никол Смит, прсата порно звезда која се удала за деведесетогодишњег милијардера, који је убрзо умро а није написао тестамент, па се тужила са његовом децом који су све од реда шездесетогодишњаци, и којој се син предрогирао и умро, која се скоро породила али се није знало ко је отац детета и сама се ових дана ''оверила'' и отишла на ''онај свет''. Медији данима само о томе говоре. Међутим, кренуо је и судски процес о томе коме ће припасти дете и леш. Два мушкарца су на суђењу које је директно преношено на телевизијама доказивали да су управо они очеви детета. И тако су пролазили дани а жена није могла бити сахрањена. После неколика дана наслови у новинама су били оваквог типа: ''Залеђена краљица'' или ''Смрзнута лепотица'', алудирајући тиме да се тело Смитове налази још у фрижидеру неке капеле. Толико (опет) о осећању укуса и мере ''демократских медија''.

*

Десет минута ми је нешто причао и објашњавао оним типичним јужњачким нагласком (''певаћемо јужњачке песме и јести печену прасетину док нам се не смучи''). Ја сам све време климао главом и понекад изговорио: ОК. Кад је отишао очигледно задовољан што ми је испричао нешто интересантно, гледајући га како замиче, рекох за себе а ипак гласно: ''Јеби ми оца очињега, ако сам те шта разумео''.

*

И не ваља овде још нешто поред свега осталог. Кад ти дођу гости (који ти иначе никада не долазе, нити ти идеш негде) па се запијеш и запушиш (што такође не можеш да урадиш а да не прекршиш једно пет, што савезних, што државних, што градских закона), и баш кад је најбоље а нестане нечега, не можеш кај у Србију да речеш: ''Сине, скокни преко пута и узми литру рубиновог и две паклице марлбора, даћу му паре сутра''.

Деца, па ни млади који још немају личну карту не могу добити никакав алкохол или цигарете (какву им то младост предодређују). Алкохола нема, ко што је Бог рек'о, у супермаркетима и бакалницама тик поред хлеба и млека, него само у посебним продавницама које се баве искључиво продајом истих. Исто тако и око продаје цигарета иде килаво: продају се на посебним местима и све коштају исто.  

      Нама су бре флаша рубиновог, два зидарска пива и бокс класика обавезни артикли кад одемо до продавнице. Коме флаша не вири из кесе тик уз перца празилука тај и није требало да креће у трговину јер није узео све потребне животне намернице. Па то су артикли који у Србији улазе и такозвану потрошачку корпу. То је као она корпа колико шта кошта од најнеопходнијих ствари за преживљавање. А овде, замисли, не можеш да пошаљеш дете да ти то купи него треба сам да се ломаташ ''богу иза ногу''. Кажу: тако спречавају ширење алкохолизма код младих. Нешто не примећујем. Кад ја крећем на посао ти млади се враћају из провода ни мало трезни. Али зато дрогу можеш купити на сваком ћошку у по бела дана без обзира на године.

О оном делу: ''даћу му паре сутра'' или ''нека упише у свеску'' овде заиста, али заиста можете само да сањате.

*

Ево шта пише у уџбенику мога сина, завршни разред основне школе у Америци, Глендале, Њујорк,  о Првом светском рату (наравно ја препричавам и по мало карикирам): рат је почео због ''национализама'' балканских народа који су гледали да сломију врат ''јадним'' империјама које су их за њихово добро угњетавале и окупирале. Наравно да је у томе предњачила Србија па су тако ''српски терористи'' убили Фердинанда у Сарајеву јер су желели да припоје Босну Србији (овде се не коментарише зашто је Аустроугарска, са којим правом и како припојила Босну себи). ''Српски терористи'' су били организовани у терористичку организацију Црна рука. Главни разлог: империјализам великих сила и тежње за новом поделом колонија они помињу успут, стидљиво и врло скромно. На карти која прати лекцију лепо се види цела Србија без икаквих тачкица која би макар и у некој аутономији ограничавале или одвајале Космет. Што променише мишљење у политици кад децу и дан данас уче другачије?!

Касније током лекције више не помињу Србију и њену борбу и жртве претрпљене ратујући на страни Енглеске, Француске и Америке. То није важно више за њих. Не помињу ни Цер, ни Колубару, прве савезничке победе у том рату. Зато је мој син све то поменуо у есеју који ради на ту тему. Оцена коју ће евентуално добити због тога нам уопште није важна. На крају лекције стиже коњица, Американци се мешају у рат и доводе ствари на своје место.

*

Бивши шеф кабинета Дика Чејнија, Луис Либи, проглашен је кривим по четири тачке оптужнице и чега га пресуда. Тај високи функционер Беле куће је лагао под заклетвом и ометао истрагу. То је нека афера око цурења информација из Беле куће новинарима. Неважно за наше прилике. Ја само овде повлачим паралелу са нашим схватањима ''слободе штампе''. Везано за овај случај новинарка Њујорк тајмса Џудит Милер је 85 дана провела у затвору док није пристала да ода свој ''извор''.  А...а...а?! Америка куме а новинари у затвору - и нико се претерано не тангира због тога. Али зато кад код нас стану да ''кокодачу'' о правима и слободи штампе и како треба да се угледамо на демократије на западу: да побелиш од муке.

*

Комшије изнад мене су гласно и страсно водиле љубав цело јутро. Стварно им то није требало ништа поготово у овом периоду. Обзиром на материјале од којих се праве овдашње куће (читај: шкртарење и крпљење даскама) имао сам утисак да су ми у соби. Јел' неко помињао скоро свингере?!

*

Купио две енциклопедије о ловачким авионима и бомбардерима кроз историју, од почетака до данашњих дана. Пошто сам их прелистао приметио сам најмање две ствари везане за Србе:

- кад пишу о ултра-модерном бомбардеру Б-2 (B-2 Spirit) кажу да је прву борбену употребу имао 24. марта 1999. године када је у маратонској мисији која је трајала 31 сат бомбардовао стратешки најважније српске циљеве. Ови авиони су полетали из Америке и враћали се назад, нису се служили пистама неких других земаља. Ови авиони су уништили све значајније српске циљеве већ прве недеље бомбардовања. Касније, пошто је понестало српских циљева погодили су и кинеску амбасаду. Ово задње наравно не пише али су управо ти авиони гађали и погодили кинеску амбасаду у Београду. Авион кошта тричаву 1,2 милијарду долара;

и (овде ћу пренети текст у оригиналу):

- “In March 24, 1999, F-117As led the NATO Operation Allied Force air strikes against Yugoslavia. During the  campaign, one F-117 was los, having being tracked by virtually antique Russian long wavelength radars. Normally the only time the aircraft’s stealthiness can be compromised is when it gets very wet or opens its bomb bays”.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПИШАЧИ УЗ ВЕТАР!

Ни тамо - ни амо!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: МОСТОВИ

Није најтеже у туђини непосредно чим се стигне. Не! - ти први дани и поред изузетне компликованости нису и најтежи период. Једноставно се тада нађете у таквом шоку да вам све физиолошке и психолошке функције добију сасвим другачије форме. И нисте способни да патите или да се премишљате. Гледате само како да се снађете и преживите у тој огромној урбаној џунгли. Најтеже је између шестог и осмог месеца. Нисте више на почетку, мало се све стабилизовало, богами се почело о по нечему и размишљати. А опет, још нисте довољно дуго овде да би се извукло неко искуство из тога и да би се добиле макар назнаке шта се може очекивати даље. То је период, што би рек'о наш (понекад) паметни народ: ''ни тамо - ни тамо''. 

*

Данас се једна Амбиција смежурала у пусто Ишчекивање.

Пусто Ишчекивање се преточило у болесну Чежњу.

Болесна Чежња је кап по кап искапала у Безнађе.

У Безнађу сам тражио излаз из грешне жеље да будем Слободан у Својим Мислима.

*

Најзад имао прилике и времена да одгледам Дракулу са Белом Лугошијем из 1931. године после дуже времена и целог. Наиме у Србији је скоро немогуће понекад макар видети и старе а добре филмове. Уживао сам гледајући патетичне гегове од којих су се ондашњим гледаоцима по мрачним биоскопским дворанама тресле гаће од страха. У односу на данашње филмске ''потоке крви'' ово ми је била једна релаксирајућа филмска викенд новела. О слици, кадру, светлости и глуми, ипак нећу говорити - то је уметност.

*

И шта се рачуна богатством у тој богатој Америци, у богатим компанијама, њиховим зградама, код њихових великих кућа? Не сигурно најновији системи присмотре, аутомобили или компјутери. После пар месеци они нису најсавременији и од овдашњих богаташа бивају замењени. Није богатство ни висина ни дужина зграде - данас јесте сутра није, падну акције и готово. Вредан је само по неки стари мајстор на зиду и стварни или измишљени родослов. Уосталом као и свуда на свету.

*

Почео сам да враћам килограме. Време је да се полако почне са паковањем.

*

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

*

Ако до краја ове књиге (која је, као што вам је познато, орочена на 365 дана у Њујорку) сретнем срећног човека или жену (изворно срећног, са есенцијом среће која му се види на лицу, задовољног самим собом и својим животом) онда остајем у Америци. У супротном ћу размислити: наиме, мале су шансе да ја будем први срећник.

*

Поново Sotheby’s, аукција крајем фебруара у Њујорку под називом Contemporary art (и поново моје несмотрено завиривање по каталозима на столовима). Између осталих у понуди и Енди Ворхол (Andy Warhol) и то углавном његове литографије, водене бојице или разни материјали лепљени за папир, другим речима ''ајде још то што је остало да се распрода''. Најскупље понуђени ''папир'': Untitled (Red Cat), чија је почетна цена 40.000 долара.

*

Нису лађе потонуле. Оне нису могле да плове. Па ни да тону. Насукане у свом смислу бесмислене су идеје.

*

Ако ништа друго  а оно сам се за ово време проведено у Америци нагледао добрих, старих вестерна, класичних вестерна, вестерна без икаквих претензија. Наше телевизије су одавно изгубиле манир да пронађу понекад неки термин и за филмску класику. А термини су познати из времена нашег детињства када смо имали једну али вредну телевизију. Вестерн најлепше ''легне'' у недељу, отприлике око десет ујутро – ако је црно-бели, или: у недељу послеподне око пет – ако је у колору. 

*

Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. Ни да пишамо немамо времена кад пада снег. Али овде не сме остати снега на тротоарима и платоима. Казне су велике а тужбе од оних који поломе по који екстремитет: изгледне. Да се не би ''прејебавали'' са њима они нас ''зајебавају'' са чишћењем. Гледам бре временске прогнозе ''ко озебо сунце'' и чекам кад ће више јебено пролеће.

*

Благо се отровао од амонијака на послу па цео дан ''бљујем'' крв. Тако ми и треба: 'тео сам да видим света.

*

''После пичке, после вина – најслађа је домовина''.

Овај најискренији родољубиви стих волела је често да ''раби'' једна моја цимерка из Студењака. И била је у праву. Само није знала оно што ја сада знам: само све заједно, сва три наведена елемента, чине стих философски убедљивим и теоријски тачним. Није она то знала. Али је увек тражила пасош од мене када сам хтео ноћу, по мраку, да пређем из мог у њен кревет. Од тада ми је остала навика да спавам са пасошем под јастуком (из Истока ми је остала навика да спавам са пиштољем под јастуком а из Лазаревца ми је остала навика да спавам са јастуком међу ногама). Тако ми се и омакло да сам се сањив, уместо да се латим пиштоља и растерам све оне које су ме убеђивали да ће ми бити овде боље, дохватио пасоша и долутао овамо а да се нисам поштено ни расанио. Кад сам се пробудио већ је било касно. Сад ми није ни до пичке, ни до вина, ако са мном није домовина. И никада нисам био убеђенији да ми је пасош под јастуком потребнији него икад ако имам намере да спашавам шта се да спасити.

*

New York Post од 23. фебруара поново о српском  здравству:

''Two Serbian doctors got into an argument during a routine appendectomy and decided to stop the operation to step outside.

Surgeon Spasoje Radulovic was performing the operation when Dragan Vukanic walked in and made a disparaging remark that sparked the fight.

“At one moment Vukanic pulled the ear of the operating doctor, slapped him in the face and walked out”, the anesthesiologist on duty said.

They then walked outside and exchanged blows''.

Хвала Богу те је пацијент био под анестезијом.

*

Мора да ти се нешто свиђа у Њујорку?!

Да, сигурно. Само што ја нисам уопште имао времена да видим, обиђем и доживим то што би ми се свидело овде. А  свидело би ми се сигурно.

Мора да ти се нешто, ипак, свиђа у Њујорку?!

Да, мора?! Свиђа ми се, понекад, ветар који скоро увек дува. И кад је хладно, и кад направи штету (јер ме за овдашњу штету, право да вам кажем баш и заболе). Подсети ме на неке дане, на неке топлине. Најлепша и најтоплија је топлина породичног кутка кад зимски ветар удара у зидове и ћошкове, стварајући музику која је у позадини нанесеног снега. Права слика и музика. Уметност. И здрав сан.

*

Гари Купер се прво разрачуна са бандитима па тек онда баци значку у прашину и оде. Не можеш отићи пре свршеног посла: тако Американци схватају свој однос према животу и раду.

*

Пошто је у свему ''нај'' Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на свету. Иако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани, чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се прчварница нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати. Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је то зато да би се дошљаци са свих страна света ''осећали као код куће''. Можда?!

*

Треба свакако видети нешто од ''белог света'' али се увек вратити кући непосредно пре него и сами постанете део тог света. То што си ''видео'' свет може ти значити нешто само уколико се вратиш – јер си само у своме селу а са тим искуством: ''светски човек''. Не можеш бити у туђем и великом свету то. 

*

Од Вељка:

''....... Видећемо да издамо један број Форумског листа ускоро. Као да се заокружи ова година. Ићи ће у твојој колумни онај текст који си послао за Недељник 7, а негде за почетак наредне ћемо очекивати нешто слично, нека иде ова тема са Крстићем. Навикао си нас на јединствене и лепе извештаје из Њујорка. Било је похвала на рачун твог писања у Недељнику од стране неких нових чланова Форума који су ме питали ко је писао те чланке... Дао сам и твоју књигу на читање једном другу. А прошле недеље сам претраживао електронски каталог градске библиотеке у Београду, па сам нашао тамо и тебе са Колоном, било ми је баш драго.....''. 

*

Свакаквих сам се глупости овде нагледао. Да се не понављам: свуда је она иста. Гледао сам, вала, глупост и од ње свашта доживео, и то овде у Америци, а то може да се мери само са најцрњим данима мог политичког и егзистенцијалног прогона када су ми ударали на достојанство и опстанак, у време тешких година у Србији. И док у Србији имаш шансу да се бориш и преживиш овде си после првог нокдауна готов. Кад овде паднеш више се не придижеш. Такав је систем, изгази те стампедо.

Многи су ми говорили: ''кад одеш у другу земљу, клони се наших људи тамо, имаћеш само неприлике, никад добро...''. Мислио сам тада: ето опет наше приче, наше кукање над злом судбом подељености на добре и лоше Србе, наше мазохистичко уверење да не ваљамо ништа, итд. А онда у пракси схватиш да у фрази и флоскули има највише истине. Невероватно је како су Срби свуда исти. Било где у свету да га сретнеш, не знам после колико година: он исти као оног дана кад је назуо опанке, увио печено пиле у новинску хартију и кренуо у свет да потражи 'леба поред тог печеног пилета. Многи од њих додуше данас не ''набадају'' опанце него носе нешто скупљу (али много неукуснију) обућу али у том и горе по њих. Што-шта им се може опростити у опанцима што је неприхватљиво и неопростиво у скупим ципелама. У глави си или ниси... а не по томе шта си натукао на ноге. Нешто мало промењених навика и незграпно употребљених манира али верујете: исти су. Где год се окренем - прате ме. То је моја судба.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!