KING OF SWING

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: GOOD JOB

О њиховој примењеној креативности и практичној уметности? И успешности у томе?

Треба снимити хиљаде и хиљаде серија, филмова и песама месечно да би се заситило гладно тржиште ко зна колико медија, ко зна колико конзумената, не само у Америци већ и у целом свету и на крају стотине хиљада потенцијалних спонзора којима треба реклама више него ''озеблом сунце''. Треба насликати милионе слика, или направити исто толико фотографија, да би се декорисали сви пословни простори по Америци, све куће и станови. Зато се занат мора радити беспрекорно али се нема времена за умирање у уметности, јер се стално тражи нешто ново и нешто више. Читави тимови људи фабрикују тако ''уметност'' - мора им се признати веома  успешно. Да не говорим о рекламама и рекламном материјалу који се већ и не може измерити по својој обимности. И укус се осећа према дубини џепа послодавца. Што је џеп дубљи то ви у декорацији, реклами или било чему сличном осећате укус, лепоту понекад и праву не банализовану и непрактичну уметност. ''Колико пара толико и укуса'' - могла би се и тако дефинисати. Или: ''колико пара толико и уметничког''. Мада нису имуни ни на кич али су то ретки случајеви јер углавном те послове препуштају професионалцима.

*

Поруке подршке Срба из Америке политичарима у Србији пред предстојеће парламентарне изборе:

''Брате ... само реци летећемо као NETS-i'';

''Ој ... само рекни хитаћемо као YENKY-i'';

''... напред јеси за тобом смо као JETS-i'';

''Ти ... само врисни јурићемо као KNICKS-i''.

*

Најзад су амерички медији, поготово електронски, после подужег информативног и пре свега сензационалистичког ''поста'' дочекали својих пет минута  глобалне ексклузивности. Погубљен је Садам Хусеин. Убрзано, брутално, малтене без права на жалбу. На америчким телевизијама је проглашена ''узбуна првог степена'' или како они воле да кажу ''узбуна ....па нека боја''. Кренуо је шоу програм. Стари снимци, разни ''назови'' стручњаци и наравно много, много, много реклама. Није богохулно да посумњам да су баш медијски лобији прижељкивали погубљење у петак вече, пред Нову годину, када је гледаност телевизија највећа. И заиста, погубљење се некако поклопило у ударном времену, у ударном викенду када су рекламе најскупље а гледаност енормна. Американци су стигли кући расположени, петак је вече и пред њима је продужени викенд због Нове године. Завршили су оброк и седају пред телевизију. То је идеално време да им се преко реклама ували нешто јер још нису почели да пију а за неколико сати почеће и то, и: онда је касно.

Бољи али ни морбиднији поклон Американци нису могли добити у новогодишњем програму од Великог брата (наравно при овоме мислим на Орвеловог Великог брата и оно што та синтагма симболизује а не на онај ступидни телевизијски шоу који је и са једне и са друге стране намењен искључиво дебилима: и они који учествују и они који гледају). Јер они заиста воле да им с' времена на време кутија која им значи све у животу, коју највише воле и којој све верују ''проспе'' и по мало праве крви а не само оне филмске и холивудске.

Ирачка телевизија је приказала снимке где се види како Садаму намичу омчу. Био је видно уплашен али не толико да му се доза пркоса не примети. Чаушеску, којег сам такође гледао на телевизији пред стрељање, био је срчанији и одлучнији пред смрт. Садам се мало погубио.

Касније се испоставило, а то се видело на другим снимцима начињеним мобилним телефоном, да су егзекутори малтретирали погубљеника, да су га вређали и да су ликовали пред његову смрт. То оставља још горчине у устима и доказује колико је америчка ''правда'' заиста правда. Шта би тек телевизије дале за такве снимке? Или не би? Овде и те како постоји аутоцензура, много више него што би ико необавештен помислио.

Штампани медији су били још морбиднији и неукуснији у својим извештајима. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: KING OF SWING.

*

Обишао чувену јелку испред Рокфелер центра (Rockefeller center), видео и чуо исто тако чувену САКС-ову (SAKS) зграду која светли и ''пева'' и разгледао архитектонски интересантну и монументалну катедралу Св. Патрика (St. Patrick’s Cathedral). Све је то део пакета Божићног и новогодишњег доживљаја.

*

Пре неколико дана је преминуо бивши амерички председник Џералд Форд (Gerald Ford). Каријеру професионалног играча америчког фудбала заменио је каријером политичара. Председник је постао игром случаја јер је наследио импичментом (impeachment) смењеног Никсона. Американци су га испратили са поштовањем и достојанствено. Они поштују своје бивше председнике. Скоро све телевизије су преносиле церемонију испраћаја. Војска је изводила до најситнијих детаља устаљену и увежбану кореографију. Са бајонетима на пушкама све време су ''чували'' свог мртвог  бившег председника. Њих не интересује колико који бивши председник има крви на рукама ако сматрају да је ту крв проливао другим народима за добробит америчке државе. Форд је свакако био један од оних који је чинио најмање зла по свету али то не мења ствар – и да је би одговоран за смрт неколико стотина хиљада људи негде у свету Американци би га са истим поштовањем испратили. 

*

Када почнеш да радиш у Америци, поготову после наших српских искустава, заиста је тешко на почетку. Треба се свикнути на темпо, на захтевност послодаваца, на дисциплину и енормну норму коју ти задају. Али временом се навикнеш и бива лакше него на почетку. Научиш да понекад и ''уватиш кривину'', ретко али може. Науче се ''цаке'' и трикови, упознају се шефови и њихове навике. Ноћна смена понекад и дремне, зависи од посла и места. Али! - на две ствари треба заборавити када радиш у Америци: да пијеш алкохол на радном месту или да одеш пре времена са посла. То јест, можеш да их радиш док те не ухвате. А, ухвате те веома брзо и истог разлога као и овде: увек се нађе неко ко ће те цинкарити и углавном тај цинкарош није Американац.

*

''Лепо је то што пишеш књиге, ето боље и то него да идеш по кафанама или да се курваш. Али ипак, држи се ти ''посла'', то ти је сигурно, уђи у ''јунију'' то је добра ствар, а кад имаш времена слободно пиши, мада би ти било боље кад би могао да нађеш и други посао. Ко ради два посла тај много добро живи''. - (''добронамерни'' савети људи који нису у животу прочитали до краја ни једно упутство на артиклима које купе) 

*

О ''младој'', ''паметној'' и ''лепој'' Србији која је напустила отаџбину задњих година и коју ''рабе'' медији и политичари код нас  а коју срећем овде, немам пуно чега рећи, понајпре не много лепог. Додуше ни ружног. Најрелевантнија чињеница у целој причи јесте да су заиста неки од њих млади, па и лепи, мада око тога колико сам паметних срео могло би се и дискутовати.

Углавном су то људи без идентитета и икакве визије, са сумњивим моралним и људским квалитетима. Једина им је жеља да остану овде и буду што даље од Србије, својих корена и својих ближњих. И док су тамо ''кукали'' на све и свја, овде пристају на много горе ствари: на најгоре по њих компромисе кад су у питању њихова људска и грађанска права, њихов статус и када су у питању послови које овде раде. Овде они немају никаквих права, поготово у почетку када дођу ''без папира'' и зато раде најтеже и најлошије плаћене послове. Али се не јадају као у Србији која их је скоро бесплатно школовала, лечила, поправљала зубе и спортски образовала. Остају најчешће на две варијанте: женидбом и удајом ''за папире'' или се уписују у неке сумњиве школе па онда на тај начин максимално продужавају боравак. Приче о политичком азилу им више не пролазе мада су раније највише на тај начин остајали.

Наравно, срео сам и изванредних људи у сваком погледу: образованих, паметних, поштених. Такав је мој пријатељ Бранко који је завршио факултет и жели сам и без ичије помоћи да успе у Америци, такви су били студенти који су радили летос па се вратили али у глобалу та извикана ''младост Србије'' коју обилато у својим демагошким говорима користе поједини политичари у Србији и која се сада шета и ради по Америци ништа доброга не би донела Србији и да је остала тамо. Све су то углавном саможиви егоисти који мисле само на себе и којима је новац и овдашња ''потрошачка идиотарија'' и мајка и отац и отаџбина. Они зато и остају овде: јер се изванредно осећају у овом безосећајном друштву. Они су у систему без емоција какав је Амерички систем ''као риба у води''. Нису они до краја криви за то. Родили су се и стасавали у најтеже време, били су под утицајем разних догађања и сведоци тоталног пада система вредности у Србији. И сад се не могу мењати. Верујте ми: сви су на своме месту и зато не треба позивати никога да се врати тамо где се не осећа добро и где то не осећа као своје.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Прејеба ме, док си рек'о пиксла

Sexy shop

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПИЋКА, ПИЋКА!

НЕ, НЕ ДАМ!!!

Нећу допустити, пре свега као писац јер другачије и не могу, да ниједан јунак ове приповести живи несретно, или не дај Боже умре на крају приче. Напротив, кад ми је већ у руке дата судбина мојих јунака да их кроз књижевну имагинацију водим судбински онда сам одлучио следеће: живеће сви срећно и дуговечно. Чак и онај бенгалски тигар.

*

При повратку са посла, са колегама који су ме возили свратимо у ''секси шоп'' (sexy shop) да они купе божићне поклоне својим женама, девојкама и љубавницама. Нисам никада раније залазио у такве продавнице па сам ношен балканском затуцаношћу помало био и нервозан. Беше ми непријатно плашећи се да ме продавац не гледа и помисли свашта о мени (да, не дај Боже, не сретне неког из мога села па му каже). 
      У продавници свега и свачега: дискова, доњег веша, контрацептивних средстава и наравно највише реквизита за секс. Има их у свим могућим бојама, варијантама и величинама. Има справа за жене, мушкарце и за оне који још нису начисто шта су. За половину помагала и поред моје бујне стваралачке маште нисам могао да докучим чему служе и како се употребљавају и на крају која им је сврха иако сам се својски трудио да проникнем у суштину. Можда ми машта и није тако бујна?! Или сам се превише закопао у традиционалне и класичне методе. 
      Нека, остајем ја ту где јесам. А овима нека је са срећом. Успут ме питају јесам ли некад био на свингерској журци? На мој одречан одговор кажу ми да обавезно то пробам јер је права ствар. Нека..., мислим се, нека... Најзад, под притиском, правим компромис и пристајем на по мени најмекшу варијанту: да једног петка поподне одем са њима у ''стриптиз клуб'' и то у неки где може и да се пипа. Инсистирају да одемо тамо где су девојке из Доминиканске Републике, кажу: ''за нашег новог пријатеља само најбоље''.

ПС

Када смо уприличили ту акцију, ја нисам чак ни пипао. Не зато што сам имун, или зато што ће ово прочитати моја супруга већ из простог разлога који је у следећем: када сам видео ко их све и каквим рукама додирује једноставно нисам имао снаге. Нисам хипохондар али што је много - много је. Гурнуо сам само пар долара у доњи веш са пристојне удаљености и посегао за дезинфекционим средством у виду Џони Вокера са црном етикетом.

*

Често  ми се у задње време дешавају déjà vu сцене. Говорио сам о томе да ми се причињавају неки ликови који сигурно нису овде нити ће икада бити. Међутим сада и нешто ново - стојим у ходнику, два спрата под земљом и осетим у    себи: ''ово сам већ доживео''.

*

Актуелна мис Америке, (чије име заиста не знам и нећу се трудити да га пронађем), једна лепушкаста плавуша типично америчког изгледа (који говори отприлике: ''види како сам лепа и ништа не знам и савршено ми одговара да је тако'') има проблема са алкохолом и лаким дрогама. Сви медији су се обрушили на њу критикујући је и предлажући да јој се титула отме. ''Она мора бити узор младима'', настављају исти, ''она треба да симболише здраву, јаку и лепу Америку''. Она плаче и извињава се. Каже да неће више. А посебно моли родитеље да јој опросте. Не моли их међутим да јој опросте што се спрема  чим прође избор за Мис Универзум да за добре паре покаже интимне делове тела целом свету. Све у свему, добар маркетинг. Поново се нашла на ударним вестима и на првим странама. То је и хтела.

*

Приближавају се Божићни празници.

Од једне фирме у згради добијем божићни поклон: мајицу са логом фирме и флашу вина. Бих лепо изненађен. Сутрадан добијем од ''билдинг менаџера'' (building manager) и сто долара као божићни бонус. Није лоше, други нису ни толико. Најзад, истога дана највеће изненађење: од два рођена Американца       (пићка, пићка!), познаника и колега (можда и пријатеља али то ћу знати онога дана кад завршим ову књигу) добијем на поклон флашу српске шљивовице у богатој и скупој амбалажи. Бих затечен и пријатно изненађен.

Затечен: ја њима нисам ништа купио а ипак је ово њихов Божић.

Пријатно изненађен: мора да сам оставио неки позитиван утисак на њих чим су се потрудили да у Њујорку нађу и купе српску шљивовицу. Ипак су морали да се помуче. Друго, научили су од мене нешто о Србији па макар то било и национално пиће. Боље је што ће у будуће кад неко помене Србију помислити на шљивовицу, и евентуално на ''пићку'', пре него на рат, паљевине, етничка чишћења и убиства. Треће и најважније, сматрали су да вреди једном Србину купити божићни поклон. Кад би сваки од наших политичара и јавних делатника придобио за себе а самим тим и за српску ствар само по два Американца имали ли би куд и камо јачу подршку у америчком јавном мњењу. Јер са та два нова познаника ланац се не прекида (опет, сетите се случаја под кодним називом горе поменутим ''пићка-пићка''). Ипак и они комуницирају са неким и све тако редом. Ја сам макар на овај начин поправио слику о  Србији. Неки ће рећи да је мало, ја ћу рећи: ''боље ишта него ништа''.

*

Америка је све мање ''бела земља''. Не постаје ни скроз црна али свакако значајније тамнија. Ваљда то космичка правда и Аристотелов ''непокретни покретач'' враћају бумеранг освете за оно што је учињено црвеним домороцима и црним робовима. Шта по том питању мисле и раде планери који су дугорочним стратегијама већ уредили добар део света по својој мери – то не знам. Али да су оманули у свом дворишту то је више него очигледно. Веома брзо ће се суочити са чињеницом да су белци у Америци мањина. На божићном ''партију'' у фирми било је свега пар нас белих. Није додуше било ни много скроз црних али је зато било највише оних полубелих то јест полу црних – латиноса. Енглески се није причао на том ''партију'' као што се уосталом не прича нити у фирми, нити на улици. Говорило се углавном шпански.

*

После равно пола године бављења у овој џунгли од урбане вукојебине имао сам прву дужу и самосталну вожњу аутом и то у петак поподне уочи Божића у време шпица. Не бих то препоручио никоме да у наречено време покушава уколико код себе нема седатива или макар двадесетогодишњег возачког искуства из Србије. Ја сам имао и једно и друго. Па сам опет једва стигао. Није овде само проблем у великим гужвама, које јесу заиста евидентне али су ипак улице широке а сигнализација је веома добро постављена и функционише. Највећи проблем у саобраћају овде представља што сви возе и уз то возе веома лоше. Ма из ког краја света стигли, чак и из оних крајева где се волујска запрега сматра врхунским луксузом, чим стигну одмах се сви 'ватају за волан. И мушко и женско. И ту је највећи проблем. Кад сви ти приучени, неписмени и без искуства возачи крену да крстаре улицама Њујорка онда се чувај ако успеш да идентификујеш са које ти стране прети опасност.

*

Кад већ сумирамо резултате, а ред је и треба јер ових дана се навршило пола године од како смо овде, онда да кажем и ово: моја њујоршка библиотека после пола године броји 127 наслова, што на српском - што на енглеском (на крају је бројала преко три стотине наслова од којих је добрих 200 остало у стану кад смо селили јер нисмо могли да их понесемо). У Лазаревцу је она главна: и по броју и по насловима (заиста сам се трудио да купујем само квалитетне наслове јер сам стално кубурио са новцем за књиге па нисам хтео да трошим за свашта а друго морао сам да надокнађујем губитак своје библиотеке у Истоку па сам унапред знао шта ми треба, нисам куповао насумице) и по вредности (као избеглица сам за неколико година, док су други куповали технику и плацеве, дао неколико хиљада евра само за књиге због чега ме је околина гледала са презиром и олајавала на пасја уста). Библиотека из Истока, која је такође била обимна и вредна, је изгорела.

*

О правим Американцима и њиховом духу каубојштине?

Добар део правих Американаца има у себи усађен тај дух: дух каубојштине и вестерн легенди. Тај манир је заступљен и у функционисању друштва. По томе, они воде рачуна ко ће први ''да потегне''. Има неке фер игре у томе. Мораш да чекаш да твој противник први потегне а да онда ти будеш бржи од њега. У томе има и практичних момената: ако се докаже да си тако урадио и кад ''убијеш'' неког не одговараш јер си то учинио у самоодбрани. Зато треба бити брз и по могућству, да се атлетски изразим, ''ући у пуцањ''. Хоће они и игру ''један на један'', хоће фер надметање, такав им је уосталом и спорт, таква им је економија, школство, тако су и добављали земљу за себе на ''дивљем западу'' (сви у равној линији, чека се пуцањ као знак за старт па ко први стигне тај и бира или караваном у дивљину па шта ти Бог да), хоће да учине подвиг, да без икаквог разлога помогну другоме. Хоће и све супротно од овога али ко то неће?! На жалост о том духу ''каубојштине'' и њиховог поимања надметања у маниру ''један на један'' ништа не знају латиноси, Индуси, Балканци, Пољаци, Арапи, Кинези и сви остали, па најчешће можеш да очекујеш ''нож у леђа'' и ''десет на једнога кад се најмање надаш''.

То поимање су, што због капиталистичког и тржишног схватања профита и квалитета (јер где нема квалитета нема ни профита), што и због самог уметничког квалитета (где нема уметности нема ни уметности) пренели и на уметност. Код њих се и за највеће позоришне или филмске спектакле, уопште за уметничке ангажмане, и даље организују праве и поштене аудиције где се стварно бирају најбољи. Преко реда се евентуално одабере главни глумац који ће донети профит и који је већ доказан квалитетом али за осталу екипу мора се проћи некакав тест на аудицији. Уметници одлазе на аудиције, показују своје знање и таленат и тако бар имају теоретских шанси да од потпуних анонимуса успеју, то јест да буду виђени. Код нас је битније ко ти је отац или стрина, само тако ћеш добити улогу. Или којој партији припадаш, односно не  припадаш.

Књижевност је нешто друго: писање је индивидуални чин стварања као примаран и ту је профит на првом месту тако да нема можда уметничке утакмице али тржишне свакако има, па се бар знају правила што је у неку руку такође поштено. Не мораш да припадаш лобијима као код нас и да подмићујеш разне протуве (такође: као код нас). Јер иако су издавачке куће у Србији данас углавном приватне оне највећи део новца намакну личним и политичким везама из буџета, донација и откупа, тако да их је брига какав је квалитет: брину се ко ће победити на изборима и кад да мењају страну.

*

Прича за себе је како и колико глуматају љубав према животињама. Поготово досељеничка и тек пристигла боранија. То су они који су до јуче вукове сматрали домаћим животињама а краве су им биле једине и најбоље другарице. Чули су од некога да тако треба, да су то цивилизацијске норме (мада они то баш не дефинишу на овај начин), да је ''ин'' и да је то одраз културе. Па онда: ''удри у љубави''. Тепају, хвале и мазе туђе псе на улици. Најгори су ипак кад себи набаве пекинезере и пудлице. Тада разни типови и ''типице'' из ''трећег света'' водају на скупим повоцима џукеле иако су њихову сабраћу колико до јуче тамо негде у далекој домовини јели, шутирали по блатњавим сокацима и које нису хранили чак ни оглодалим коскама.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Good job!