ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

Крај: Питајте нас где смо били!



24. јун 2007.  
То је то. Прошла је година. Брзо, врло брзо. Тако углавном прође и живот. Мислимо да ће доћи неко време када ћемо бити свесни да је то управо живот - несвесни да је живот оно што проживљавамо свакога дана. Старе су ово опсервације. Мислим да не треба много тога сада још причати: све је речено и ништа речено није.
Купили смо карте за Србију.
На пинзгауеру мог вода за време рата 1999. године неко је спрејом написао: ''Питајте нас где смо били!''.
На крају ове приповести, ''спрејом мојих недоумица'' ја ћу написати: ''Ништа ме не питајте, све што сам имао да кажем прочитали сте овде''.
*
Нешто као закључак:
''Свега има - само среће нема''.
То је дефиниција за којом сам трагао, коју сам већ поменуо и коју сам пронашао кроз потрагу у овој приповести. Тешко ћете овде пронаћи себе ако вас још нешто осим новца интересује. А ни новац нећете лако наћи. Уосталом, већ сам овде написао, тешко ћете се пронаћи овде ако себе већ нисте пронашли пре тога.
Све што сам овде написао или описао виђено је или доживљено. Ако је коментар у питању - онда је коментар управо онакав каквим сам га осећао у датом тренутку. Писма су део мога бивствовања овде, она су део моје личности, мојих односа и мислим да им је место овде. Неко ће приметити да је можда рано за објављивање преписке, ја ћу им одговорити као малочас: живот живимо сваког дана. Уколико нешто од поменутог није више актуелно најмање сам ја за то крив. Криво је време које неумитно протиче и односи у земљи Србији где ни један посао не можеш да завршиш на време и поштено.
Наравно да ја овде говорим о свету у коме сам се кретао, који сам гледао. Ипак је тај свет доминантан у досељеничком корпусу. Овде има мало речи о елити, осим индиректно, о онима који живе на високој нози далеко од већине света, о онима који се крећу у пробраним круговима и живе у ексклузивним квартовима. То је један други Њујорк. Тај свет живи од сурове експлоатације других људи и почесто је недодирљив за осталу већину. Нисам овде ни помињао, а ни сретао, ни ''наше'' људе који овде добро живе и ''сналазе се''. Поготово оне који су овамо пристигли задњих година. То су углавном лопови који су се у Србији накрали а овде глуме некакав напредан свет или су послали децу да се овамо школују и живе.
Ако питате за савет, ево вам га: Америку прво пронађите у себи. Америку у смислу дефинисања властитог сна и остваривања истог. Снови нису јава - и кад мислите да сте их остварили све је фикција у вашој глави. Ако нисте били срећни у Србији, међу своје људе, међу своје прве љубави - тешко да ћете овде бити срећни. Нећете наћи ни бољи живот - само ћете имати нешто квалитетније услове за одмор од напорног рада и још напорнијег бесмисла.
Треба доћи само орочено: и ни дана дуже од ороченог остати.
Људи овде глуме живот. Глуме да су Американци. Глуме да су Срби. Глуме да су испунили своје снове. Глуме да су срећни. Неко се и обогати и верујте они након тога не знају куд би са својим парама. Управо у то време схвате да им је живот прошао и да је време за нека друга путовања. Прво зарадите новац у Србији па тек онда дођите у Америку. Тако можда и видите нешто што вам се на крају допадне.
И заиста има много више истине него симболике у чињеници да су први досељеници у Америку били робијаши који су после довели робове и данашњег начина живота овдашњег. И данас је права казна за сваког Европљанина грађанске опције да живи овде. Много је овде измешаних култура (односно некултура) да би сте имали било каквих духовних користи од њих. Нећете овде видети свет - можда полусвет само. Тако измешане те навике нису успеле да остану у домену речи ''култура''. Еклектика је нажалост успевала само у негативним конотацијама.
Ако желите да живите овде - морате се одрећи љубави. Нећете имати времена за то. Данима не можете виђати вољену особу и таман кад пронађете слободан дан испостави се да објекат чежње тога дана није слободан.
Не можете много времена посветити ни свом детету. Као, радите због њега, а онда га гурнете већ са петнаест година на неки посао. То је као добро за њега. Нека се навикава. Нека сам зарађује и сличне глупости. Како може бити добро једном младом створењу да се одмах упрегне у тежак рад? Уместо да тада учи'како се воли: ви га терате да ради.
Треба размислити о следећем: мале су шансе да сачувате и одржите породицу по нашим и овдашњим мерилима. После одређеног времена а под утицајем средине, темпа и начина живота започиње растакање породице. Прве жртве су деца, одмах затим следи брак.
Овде добијеш гомилу апарата који су у Србији статусни симбол а овде су средство да ти се узму паре. И у том зачараном кругу никада не стигнеш да одахнеш и уживаш у томе. Таман си отплатио неколико хиљада долара скупу ''плазму'' а она је већ демоде. И деца и познаници те гледају попреко: забога како можеш да држиш такву старудију у кући?!
Овде само желе да им не рушите систем који су направили. Суштина тог система да само мали, заиста мали проценат људи размишља и одлучује док је огромној већини већ самим тим системом физички и правно онемогућено било шта друго осим непрестаног рада и спавања и по којег опијања викендом. Ако сте се пак задужили код банке за кола или кућу онда нема ни тог викенда.
Амерички начин живота који се оличава у прерасподели добара подсећа на средњевековне гозбе и баханалије. На челу стола је моћник са свитом и како се од тога чела удаљујете све сте ниже у хијерархији али се и даље по нешто захвати са астала. Најзад остају они који уопште нису за столом и они хватају оно што моћници недоједено бацају. И ухвати се ту понекад и тек начето парче меса, можда само пар пута загрижено. Наравно треба да сте јаки за то. Оним слабијима остану кости али увек довољно масне да се не умре од глади. Већина код своје куће, тамо негде далеко, није имала ни те кости па су и те како задовољни. Овде јесу тањири пуни (некад ''начетог меса'', некад  ''костију'') али се срећа не мери величином порције. По тој логици свиње су најсрећније.
Песник Блез Сандрар, рођен у Швајцарској, написао је 1912. године песму Ускрс у Њујорку чији један део гласи:
''Гомилу сиромаха за које сте Жртву принели,
Овде су у склоништа збили, уторили, сапели.
Огромне црне лађе са свих страна света долазе,
Путници, збрда-здола, на понтонске мостове прелазе.
Има Талијана, Грка и Шпањолаца,
Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.
То су циркуске животиње што прескачу меридијане,
Комад црног меса им бацају као да псе гладне хране.
Срећни су због те хране над којом се муве јате,
Господе, смилујте се народима који пате''.
То је, дакле, то.
Најбесмисленије у свем бесмислу је бесмисленост послова који вам овде по правилу западају. Некима само на почетку - некима до краја. Амерички писац Хенри Милер написао је на једном месту: ''Бејаше то типичан поглед с дворишног прозора у Бронксу: дрвене ограде, сохе, конопци за рубље, бедне тратинице, типске стамбене зграде, лестве за спасавање и тако даље. Сподобе су тумарале амо-тамо поред прозора у свакојакој одећи. Спремали су се да пођу на починак како би сутрадан прошли исту бесмислену рутину. Можда ће један од стотину хиљада њих измакнути заједничкој судбини; што се тиче осталих, било би најбоље да им неко ноћу, док спавају, префикари вратове. Пука је лудост веровати да би те јадне жртве биле у стању да створе нови свет''.
Ово је земља потуљене диктатуре и ''нељудских права''. Официјелно сви имају иста права, у пракси количина ваших права зависи од количине новца који поседујете. И од тога да ли сте нека од ''мањина'' или сте нормалан човек. Ваше право да не волите животиње или педере овде не уважавају. Ваше право на рад губи се зарад ових ''не-права''. Кад добијте упитник, апликацију за посао, чик напишите да не волите животиње, педере или америчку колонијалну политику: можете се ''сликати'' са својим запошљењем и поред прокламоване слободе говора. О Јеврејима нећу ни да причам.
Овде никада нећете имати паре. Бар не на свом располагању. И колико год имали у банци њихови токови су углавном усмерени и не зависе од вас. У Америку дођите само ако хоћете да штедите. Ако желите да трошите останите у Србији. Аутомобил имате да би банка зарадила на томе. Кућу или стан имате да би банка зарадила на томе. Кредитну картицу имате да би банка зарадила на томе.
Нема овде слободе. Нема овде демократије. Нико не поштује ваша људска и грађанска права: ако нисте богати. Овде вас неће угњетавати политичари (као код нас) овде ће вас угњетавати сви остали. Највише ће вас угњетавати императив да добијете чек сваке недеље.
Проблем је што се сувише мало узме доброга и лепога у односу на ружно доживљено и добијено.
У Америци је велика потражња према слабијима. Сви на свим нивоима  у сваком облику траже слабијег да би били јачи и ''ради даље употребе''.
Оно што ће мени недостајати из Америке јесте свакако Jack Daniels и њихов јавни превоз. Поред тога стари вестерни суботом пре подне и неколико људи. Знате, за Америку није ни то мало.
Ако пак кренете овамо, никада се не одвајајте од пара са којима можете купити авионску карту ''за назад'' кад год вам се прохте. Уколико не одвојите тај новац може вам се десити да управо следећих десет година радите за ту карту а на крају и останете онда кад вам паре већ нису проблем. Обашка што су још мотивисанији да вам загорчавају живот ако осете да немате ни за ту карту.
И док је у Србији понекад заиста живот ''пролазио поред вас'' и нисте могли да утичете на његове токове овде изгубите године а да га не видите ни ''поред вас''. Једноставно се негде погуби а ви немате времена да га тражите. Није ни поред вас, ни у вама - углавном је иза вас а ви бивствујете у заблуди да је пред вама. Само да завршите неке послове па ћете се поново ''спојити'' са својим животом. Углавном је на крају касно за било шта осим за опраштање од истог.

                                                            Њујорк , јунија месеца, 2007 


ЧИТАЈ ПРВИ ТЕКСТ ОВЕ КЊИГЕ: У ЊУЈОРКУ!



Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку