Крај: Питајте нас где смо били!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: МАШАЛА, ИШАЛА

24. јун 2007.  

То је то. Прошла је година. Брзо, врло брзо. Тако углавном прође и живот. Мислимо да ће доћи неко време када ћемо бити свесни да је то управо живот - несвесни да је живот оно што проживљавамо свакога дана. Старе су ово опсервације. Мислим да не треба много тога сада још причати: све је речено и ништа речено није.

Купили смо карте за Србију.

На пинзгауеру мог вода за време рата 1999. године неко је спрејом написао: ''Питајте нас где смо били!''.

На крају ове приповести, ''спрејом мојих недоумица'' ја ћу написати: ''Ништа ме не питајте, све што сам имао да кажем прочитали сте овде''.

*

Нешто као закључак:

''Свега има - само среће нема''.

То је дефиниција за којом сам трагао, коју сам већ поменуо и коју сам пронашао кроз потрагу у овој приповести. Тешко ћете овде пронаћи себе ако вас још нешто осим новца интересује. А ни новац нећете лако наћи. Уосталом, већ сам овде написао, тешко ћете се пронаћи овде ако себе већ нисте пронашли пре тога.

Све што сам овде написао или описао виђено је или доживљено. Ако је коментар у питању - онда је коментар управо онакав каквим сам га осећао у датом тренутку. Писма су део мога бивствовања овде, она су део моје личности, мојих односа и мислим да им је место овде. Неко ће приметити да је можда рано за објављивање преписке, ја ћу им одговорити као малочас: живот живимо сваког дана. Уколико нешто од поменутог није више актуелно најмање сам ја за то крив. Криво је време које неумитно протиче и односи у земљи Србији где ни један посао не можеш да завршиш на време и поштено.

Наравно да ја овде говорим о свету у коме сам се кретао, који сам гледао. Ипак је тај свет доминантан у досељеничком корпусу. Овде има мало речи о елити, осим индиректно, о онима који живе на високој нози далеко од већине света, о онима који се крећу у пробраним круговима и живе у ексклузивним квартовима. То је један други Њујорк. Тај свет живи од сурове експлоатације других људи и почесто је недодирљив за осталу већину. Нисам овде ни помињао, а ни сретао, ни ''наше'' људе који овде добро живе и ''сналазе се''. Поготово оне који су овамо пристигли задњих година. То су углавном лопови који су се у Србији накрали а овде глуме некакав напредан свет или су послали децу да се овамо школују и живе.

Ако питате за савет, ево вам га: Америку прво пронађите у себи. Америку у смислу дефинисања властитог сна и остваривања истог. Снови нису јава - и кад мислите да сте их остварили све је фикција у вашој глави. Ако нисте били срећни у Србији, међу своје људе, међу своје прве љубави - тешко да ћете овде бити срећни. Нећете наћи ни бољи живот - само ћете имати нешто квалитетније услове за одмор од напорног рада и још напорнијег бесмисла.

Треба доћи само орочено: и ни дана дуже од ороченог остати.

Људи овде глуме живот. Глуме да су Американци. Глуме да су Срби. Глуме да су испунили своје снове. Глуме да су срећни. Неко се и обогати и верујте они након тога не знају куд би са својим парама. Управо у то време схвате да им је живот прошао и да је време за нека друга путовања. Прво зарадите новац у Србији па тек онда дођите у Америку. Тако можда и видите нешто што вам се на крају допадне.

И заиста има много више истине него симболике у чињеници да су први досељеници у Америку били робијаши који су после довели робове и данашњег начина живота овдашњег. И данас је права казна за сваког Европљанина грађанске опције да живи овде. Много је овде измешаних култура (односно некултура) да би сте имали било каквих духовних користи од њих. Нећете овде видети свет - можда полусвет само. Тако измешане те навике нису успеле да остану у домену речи ''култура''. Еклектика је нажалост успевала само у негативним конотацијама.

Ако желите да живите овде - морате се одрећи љубави. Нећете имати времена за то. Данима не можете виђати вољену особу и таман кад пронађете слободан дан испостави се да објекат чежње тога дана није слободан.

Не можете много времена посветити ни свом детету. Као, радите због њега, а онда га гурнете већ са петнаест година на неки посао. То је као добро за њега. Нека се навикава. Нека сам зарађује и сличне глупости. Како може бити добро једном младом створењу да се одмах упрегне у тежак рад? Уместо да тада учи'како се воли: ви га терате да ради.

Треба размислити о следећем: мале су шансе да сачувате и одржите породицу по нашим и овдашњим мерилима. После одређеног времена а под утицајем средине, темпа и начина живота започиње растакање породице. Прве жртве су деца, одмах затим следи брак.

Овде добијеш гомилу апарата који су у Србији статусни симбол а овде су средство да ти се узму паре. И у том зачараном кругу никада не стигнеш да одахнеш и уживаш у томе. Таман си отплатио неколико хиљада долара скупу ''плазму'' а она је већ демоде. И деца и познаници те гледају попреко: забога како можеш да држиш такву старудију у кући?!

Овде само желе да им не рушите систем који су направили. Суштина тог система да само мали, заиста мали проценат људи размишља и одлучује док је огромној већини већ самим тим системом физички и правно онемогућено било шта друго осим непрестаног рада и спавања и по којег опијања викендом. Ако сте се пак задужили код банке за кола или кућу онда нема ни тог викенда.

Амерички начин живота који се оличава у прерасподели добара подсећа на средњевековне гозбе и баханалије. На челу стола је моћник са свитом и како се од тога чела удаљујете све сте ниже у хијерархији али се и даље по нешто захвати са астала. Најзад остају они који уопште нису за столом и они хватају оно што моћници недоједено бацају. И ухвати се ту понекад и тек начето парче меса, можда само пар пута загрижено. Наравно треба да сте јаки за то. Оним слабијима остану кости али увек довољно масне да се не умре од глади. Већина код своје куће, тамо негде далеко, није имала ни те кости па су и те како задовољни. Овде јесу тањири пуни (некад ''начетог меса'', некад  ''костију'') али се срећа не мери величином порције. По тој логици свиње су најсрећније.

Песник Блез Сандрар, рођен у Швајцарској, написао је 1912. године песму Ускрс у Њујорку чији један део гласи:

''Гомилу сиромаха за које сте Жртву принели,

Овде су у склоништа збили, уторили, сапели.

Огромне црне лађе са свих страна света долазе,

Путници, збрда-здола, на понтонске мостове прелазе.

Има Талијана, Грка и Шпањолаца,

Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.

То су циркуске животиње што прескачу меридијане,

Комад црног меса им бацају као да псе гладне хране.

Срећни су због те хране над којом се муве јате,

Господе, смилујте се народима који пате''.

То је, дакле, то.

Најбесмисленије у свем бесмислу је бесмисленост послова који вам овде по правилу западају. Некима само на почетку - некима до краја. Амерички писац Хенри Милер написао је на једном месту: ''Бејаше то типичан поглед с дворишног прозора у Бронксу: дрвене ограде, сохе, конопци за рубље, бедне тратинице, типске стамбене зграде, лестве за спасавање и тако даље. Сподобе су тумарале амо-тамо поред прозора у свакојакој одећи. Спремали су се да пођу на починак како би сутрадан прошли исту бесмислену рутину. Можда ће један од стотину хиљада њих измакнути заједничкој судбини; што се тиче осталих, било би најбоље да им неко ноћу, док спавају, префикари вратове. Пука је лудост веровати да би те јадне жртве биле у стању да створе нови свет''.

Ово је земља потуљене диктатуре и ''нељудских права''. Официјелно сви имају иста права, у пракси количина ваших права зависи од количине новца који поседујете. И од тога да ли сте нека од ''мањина'' или сте нормалан човек. Ваше право да не волите животиње или педере овде не уважавају. Ваше право на рад губи се зарад ових ''не-права''. Кад добијте упитник, апликацију за посао, чик напишите да не волите животиње, педере или америчку колонијалну политику: можете се ''сликати'' са својим запошљењем и поред прокламоване слободе говора. О Јеврејима нећу ни да причам.

Овде никада нећете имати паре. Бар не на свом располагању. И колико год имали у банци њихови токови су углавном усмерени и не зависе од вас. У Америку дођите само ако хоћете да штедите. Ако желите да трошите останите у Србији. Аутомобил имате да би банка зарадила на томе. Кућу или стан имате да би банка зарадила на томе. Кредитну картицу имате да би банка зарадила на томе.

Нема овде слободе. Нема овде демократије. Нико не поштује ваша људска и грађанска права: ако нисте богати. Овде вас неће угњетавати политичари (као код нас) овде ће вас угњетавати сви остали. Највише ће вас угњетавати императив да добијете чек сваке недеље.

Проблем је што се сувише мало узме доброга и лепога у односу на ружно доживљено и добијено.

У Америци је велика потражња према слабијима. Сви на свим нивоима  у сваком облику траже слабијег да би били јачи и ''ради даље употребе''.

Оно што ће мени недостајати из Америке јесте свакако Jack Daniel’s и њихов јавни превоз. Поред тога стари вестерни суботом пре подне и неколико људи. Знате, за Америку није ни то мало.

Ако пак кренете овамо, никада се не одвајајте од пара са којима можете купити авионску карту ''за назад'' кад год вам се прохте. Уколико не одвојите тај новац може вам се десити да управо следећих десет година радите за ту карту а на крају и останете онда кад вам паре већ нису проблем. Обашка што су још мотивисанији да вам загорчавају живот ако осете да немате ни за ту карту.

И док је у Србији понекад заиста живот ''пролазио поред вас'' и нисте могли да утичете на његове токове овде изгубите године а да га не видите ни ''поред вас''. Једноставно се негде погуби а ви немате времена да га тражите. Није ни поред вас, ни у вама - углавном је иза вас а ви бивствујете у заблуди да је пред вама. Само да завршите неке послове па ћете се поново ''спојити'' са својим животом. Углавном је на крају касно за било шта осим за опраштање од истог.

                                                            Њујорк , јунија месеца, 2007 

ЧИТАЈ ПРВИ ТЕКСТ ОВЕ КЊИГЕ: У ЊУЈОРКУ!

Сретне будале!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: СТАЗА СЛОНОВА

Од Бранка:

''Могу ти прво рећи Игоре, да сам уживао читајући Колону и правећи слике свих описаних сценарија, размишљао о тим ситуацијама, стапао се као да сам тамо и да све то посматрам, гледам и разумем.

Нисам неки критичар и коментатор али из својих ''дечијих'' очију описаћу ти како сам све то доживео. Прво што ме је Колона подсетила на школске лектире што ми је било супер јер нису лектире само лектире већ одабране књиге које се препоручују. А у свим лектирама смо препричавали писце и наставник нам је објашњавао шта је писац мислио и шта је хтео да доведе до изражаја тј. на шта се фокусирао у одређеном тренутку. Тако да ми је пре свега лепо што сам ту тежину могао да упоредим са тобом и помислио колико тога би још наставница објашњавала о Колони.

Други утисак који ми је значио јесте што си успео да изађеш из мисли људи успевши да опишеш малтене несвесна стања и мисли: мени, које су изашле из реченица и право дошле до мојих мисли и креирала осећања и размишљања људи.

Треће, верујем да је било тешко као што си рекао и да осећаш да можда ниси код неких ствари изашао до краја јер читава визија и костур приче са испуњеним детаљима (или нажалост, у овом примеру да се изразим: месом) била је тешка да се спроведе.

Верујем да је сваки читалац осетио јачину целе приче и ситуација које си описао и да му се на крају једноставно све склопило као слагалица и да је схватио као и ја: почетак, средину и крај...''.

*

Кад пристигнеш овде, Срби које затекнеш, упознаш и сусрећеш, углавном ће ти нудити услуге и помоћ које-а ти нису потребне-а (или ти је чак од штете) а које њих ништа не коштају (или су им пак од благе користи). Кад им затражиш неку праву и конкретну помоћ, теби преко потребну, они ти као по правилу одговарају: ''Жао ми је пријатељу, али зар мислиш да је нама било лако на почетку и да нам је неко помагао?! Не, све смо морали сами. Тражио си Америку, сад види како је...''.

И тако све у круг.

Још пар фраза које ћете најчешће чути:

''У Америку мора да се ради''.

''Не дружи се са нашим људима само ће зло да ти учине''.

''Нема се овде времена за проводе и дружење, друшкане''.

''Богами они у Србију боље живе, сви мобилне, сви лепо обучени, нико ништа не ради а само кукају''.

''Ти мислиш да се овде паре налазе на улицу или беру са гране, па узмеш колико ти треба''.

''А ти, ако ти није добро- нађи боље''.

''Овде нема да се бира пос'о''.

''Ми пијемо само куповну воду, али ти слободно узми ову са чесме и она је одлична''.

''Ми смо ''младост'' Србије итд. итд.''.

*

Глумац Алек Болдвин је својој једанаестогодишњој кћери, која га очито не зарезива ич и не слуша баш много, оставио поруку на телефонској секретарици где је баш добро грди и на крају је назива ''неодговорном малом свињом'' (thoughtless little pig). Његова бивша жена Ким Бесинџер, иначе мајка дотичне девојчице, не буди лења па траку са секретарице дотури медијима да покаже какав је човек Болдвин и како крши неке правничке заврзламе из бракоразводног поступка (јер му је у поједеним периодима забрањено да прилази свом детету ближе од не знам колико метара?!). Сад јадног човека развлаче новине и јавно мњење као ономад Гибсона. Свакога дана у студијима и по новинама гостују психијатри, социолози, и ко све не, објашњавајући где су проблеми и корени Болдвинове девијације. А у ствари, човек је само био љут на непослушно и размажено дериште. Можете само да замислите ментални склоп таквог детета. Можда је време за Болдвина да почне да чита Шопенхауера (за кога верујем никад није ни чуо осим ако га је глумио у некој екранизацији) а који је тврдио ''да је родитељство највеће од свих зала...''. Или можда нашег Душка Радовића који је негде рекао: ''да децу треба тући чим се примети да личе на своје родитеље''.

*

Зорану:

''Најискреније честитке поводом добијања Вукове награде''.

*

Најзад је стигло пролеће у Њујорк. Моје прво њујоршко пролеће. Централ парк је процветао у разним бојама и заиста лепо и сликовито изгледа. Што је још важније процветале су и Њујорчанке. Заиста се може видети лепих жена ових дана на Менхетну. Скинуле су зимске капуте и капе са глава, средиле фризуре и увукле се у по мало тесне сукњице и хаљинице (што им само придодаје на сексипилу). Лепе жене у Њујорку су најлепше на свету. Овде се скупила сва женска лепота из Америке и остатка света. То је зато што се у Њујорку највише исплати да будете лепа жена (или леп мушкарац). Лепота се овде најбоље уновчава. Овде се могу најскупље продати складност и младост. Нажалост, купују је је углавном стари и  богати. Каква само млохава и балава старост немоћно дахће над тим младим и складним месом?! Као по правилу ''месо'' на крају узме добар део пара. И не кривим их уопште. Свуда је тако. Ако је за утеху они наши тајкуни и богати билмези у Србији, који такође незаслужено јашу спонзоруше, су куд и камо лепши и млађи. И сировији па то може понекад у сексу и да дадне неке резултате (уколико их пре тог задовољства неко из конкурентске ''компаније'' не изрешета на семафору са све спонзорушом). Било како било, спонзоруше у Србији макар живе узбудљивије. Али нису лепше од жена у Њујорку, односно: на Менхетну.

А код мене у крају, у Риџвуду и на Глендалу, овде међу фукаром?

Жене се временом углавном подгоје, престану да размишљају о свом изгледу и можете их видети како се у памучним тренеркама лену вуку улицама или ће ''брдо сала'' пролетети поред вас у неком већ добро амортизованом теренцу који по својем изгледу у многоме подсећа на власницу која га тера. 

*

За Американца је телевизија врховни ауторитет којем се све верује и чија се веродостојност никада не доводи у питање. И спремни су да плате сваку цену, свако понижење, сваку жртву, да би се појавили макар и кратко, макар као куриозитет или жртва, на телевизији. И када их задесе највеће личне или породичне несреће они смогну снаге да стану пред камере и кажу нешто о томе.

*

На WC шољи ГМ зграде у... ОПА!!!... у 04:45АМ... 

*

Неко вече се један непозвани и ничим изазвани миш прошетао испред камера CBS телевизије у директном програму, док су вести трајале, иза леђа водитеља који није имао појма о томе. Прошетао се по неком декоративном паноу, пет пара није дао што га у том тренутку гледа неколико милиона људи. На несрећу (по нас запослене у згради) те вести је гледао и један од главнијих менаџера саме зграде. Сада смо са  свих страна окружени мишоловкама и лепком, задужени да гањамо мишеве али од нове телевизијске звезде ни трага ни гласа. Да није прешао на неку другу, не дај боже, конкурентску телевизију?

*

Александар Кожев један од најбољих тумача Хегелове филозофије каже да је човек бирајући ''амерички начин живота'' (American Way of Life) одабрао да буде ''сретна будала''. А ја се убих на пар стотина страна да кажем нешто слично.

Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине:

''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.

Ја да мрзим демократију?! - Боже сачувај! Мени само, као што рекох, бесмислено звучи та реч. 

*

Стај'о сам на ''плази'' (то јест нисам баш стајао) забаљен својим послом кад угледах на тротоару један познати лик (ипак сам читао новине и гледао телевизију у Србији тако да сам за разлику од овдашњих био ''политички несретна будала''): један од бивших и експониранијих вођа Отпор-а. Свашта је тај чинио и говорио. Одлазио чак и у друге земље да изводи ''плишане револуције'' и ''доноси'' људима ''демократију''. 

      И тада сам мислио да не треба наседати пропаганди режима који их је називао страним плаћеницима. Жалио се тада како је младост Србије проћердана, да нема зашта куче да их уједе - колико су пропали. А сад? - шета око поднева Петом авенијом лагано према Централ парку, види се по ходу и ставу да нема проблема и потребе да се у ово време ломата на неком радном месту. Турио на главу неки скупи качкет од квалитетног енглеског штофа, нагрнуо се сомотским капутићем са неизбежном кожном крагном. Само му још лула фали (''још му фале уши и лула да пуши'') па да стекнете утисак да је већ издао сабрана дела овенчана макар са једним Нином и једним Пулицером (овај други би му свакако био дражи). Да не компликујем: види се на први поглед да му не иде лоше. 

      Сад?! - они клинци које је он водио и организовао ''у име светлих идеала демократије'', они исти клинци што су пребијани и затварани, што су лепили плакате и радили волонтерски или за сендвич и све остало - углавном сада после тих ''историјских'' промена чаме по Србији незапослени и гребу се и дан данас од родитеља за једно пиво увече у неком ћумезу. И када би хтели у Америку не би добили визе. Плаши се америчка администрација да не остану овде, да се запосле и живе од свога рада.

Не, не спорим ја њему право да буде овде, да буде успешан и остало: спорим му начин до којег је дошао овде и можда постао успешан. Спорим му то преко чијих леђа је све то остварио, спорим му морално право да револуцију у својој земљи изводи због пара које добија од друге земље, спорим му што је завео младост и лепоту на исти начин као и противници против којих је се борио, спорим му и то што је отишао из земље кад је већ ''извршио промене'' које је хтео, спорим му то што је потплаћена бараба која је махала заставом људских права и демократије.

ПС

Ако дотични икад ово види а да не помисли да сам ово ''виђење'' измислио сазнајући из медија да је овде у Америци: падао је неки фебруарски снег а он је  у друштву старије госпође прелазио ''пету'' авенију поред хотела Плаза и још нешто, није он уопште важан: егземплар сам тражио.

*

Неки од тих студената који поштено уче и раде, који имају идеале мисле да човек који пише и по нешто објављује има и неких моћи да помогне, па добијем и оваква писма:

''Поштовани,

Студент сам 4 године на Филозофском факултету у ...

одсек Историја. Имам положен курс за рад на резервацијском систему, говорим енглески и италијански, поседујем велико искуство на раду са рачунаром. Молио бих Вас ако сте у могућности да ми понудите било какав посао...''

Нисам имао срца да му било шта одговорим а понајмање да му не могу помоћи. Ово има и те како везе са претходним текстом.

*

Доста сам се нервирао на ''енглеском'' време је да се опет мало нервирам на ''српском''. 

*

У Америци  можете да ПРИЧАТЕ шта год хоћете против државе, председника и система али не смете ништа да РАДИТЕ против истих. Чак и оно прво, медији и јавне личности скоро никад не чине. 

*

Страшно! - поједине дневне новине поскупеле за 100%, са 0.25$ на 0.50$. И нико их није више куповао. После свега неколико дана враћена је стара цена уз помпезну рекламу. 

*

Чик само пробај да пронађеш нешто у Америци (а да није по среди наоружање или свемирска технологија) а да на ''том нешто'' не пише MADE IN CHINA.

*

Ипак им не могу опростити што су убили романтику и што су на добром путу да затру дух. Овде ти се може догодити свакаквијех чуда али никад романтични тренутак (а да при томе није прво плаћен а после одглумљен, значи не прави или под условом да није ''донет са собом'' при доласку у Америку).

О духовним релацијама не треба ни трошити речи. Све што није поткрепљено материјалним за њих једноставно не постоји. Иако се понекад препусте страстима мимо њиховог резона то јест и поред социјалних разлика, у емотивном смислу никада не направе такав излет и самим тим по њима: грешку.

*

Оно што овде највише вређа здрав разум (јер има доста тога) јесте заиста огромна, незамислива разлика у економском статусу људи. Појединци толико много, а при томе незаслужено, зарађују да је то неукусно и несхватљиво било којем разуму, било којој науци, било којем закону. Сви ће рећи: ''па тога има свуда, има и у Србији!'' - и ја ћу им дати за право с' тим да остајем при своме да се то не може упоредити. Та несразмерност вређа достојанство али није то најбитније - није ни морално - нико те није терао да дођеш овде, ипак, остајем при пређашњој формулацији: вређа здрав разум.

Разлика је поред тога и ненормална: физички ненормална. Мислим, то се не може описати. Човек се просто пита: откуд толики новац? Откуд оправдања и здравог економског момента за његову егзистенцију и на крају откуд се све то богатство физички остварује? Верујте ми, иако тог научно-економског оправдања ја немам, нити га знам, одговор је врло прост: све то силно богатство проистиче из сурове експлоатације већине грађана Америке и прљавих закулисних радњи а корени тога богатства сежу у не толико далеку прошлост када је мафија решила да легализује своје послове.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: МАШАЛ, ИШАЛА!

Barnes&Noble, или: мостови!

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: О(Р)АЛНИ КАБИНЕТ

Купио солидно опремљену књигу TYRANTS – HISTORY’S 100 MOST EVIL DESPOTS & DICTATORS коју је написао неки мамлаз којега овде нећу ни да помињем. Ни књига није нешто нарочито осим опреме али је мене заинтересовала због једног детаља (погађате којег) па сам је зато и купио. 

      У друштву (међу још стотину осталих)  Александра Великог, Калигуле, Атиле, Џингис Кана, Краља Џона од Енглеске, Великог Инквизитора Торкемаде, Влада Цепеша Дракуле, Ћезара Борџије, Ивана Грозног, Катарине, Луја XVI, Максимилијана Робеспјера, Наполеона, Кајзера Вилијема, Лењина, Перона, Стаљина, Мусолинија, Чан Гај Шека, Хитлера, Франка, Мао Це Дунга, Хомеинија, Енвера Хоџе, Пиночеа, Чаушеског, Бокасе, Кастра, а између неизбежног Садама и још неизбежнијег Гадафија, нашао се и Слободан Милошевић (интересантно је да Тита нико не помиње као потенцијалног диктатора, нити као тиранина нема ни једног турског султана тако да по аутору ове књиге испада да је Отоманско царство била демократска творевина). 

      Налупао се дотични списатељ свега и свачега, оптужио Милошевића за што-шта онако обашка и уопштено. Једине бројке које је поменуо у целом тексту односе се на 200.000 Срба протераних из Хрватске (?!) па би можда било логично да у том контексту помене и Туђмана, као и 20.000 мртвих (не каже се ни где, ни кога, ни када). Колико је аутор ''обавештен'' о свему говори и детаљ из текста где каже ''да је Милошевић протерао Муслимане са Косова па је зато НАТО интервенисао''. Што се тиче наведеног друштва: па није ни лоше наћи се  поред Александра Великог и Наполеона Бонапарте.

У истој књижари купио и енциклопедију о ножевима (100 Legendary knives, као што видите овде мора све да буде округло и око стотке) у којој срећом а обзиром на саму симболику ножа не помињу ни једног Србина. Бар то.

У поменутој књижари Barnes&Noble на два спрата свега и свачега. Књиге су поређане и сортиране по одређеним тематским целинама али и поред тога тешко је снаћи се у том мноштву. Слатко тешко. А, има и слаткиша и кафе. Доста људи. Они стоје по ћошковима, седе или леже на патосу и читају. Неки донесу столове и столице на расклапање па седе и раде користећи литературу. Један је овог прохладног зимског дана слатко спавао у неком углу. Нико не обраћа пажњу на њих и чини ми се да менаџмент свесно гаји такав имиџ. Упоређивати са књижарама по Србији не могу. И по простору а поготово по понуди. И још нешто: по цени. Овде су књиге доста јефтиније и то не само упоређујући стандарде него и по самој фактичкој  цени.

*

У Америци све чините само се не разбољевајте ако немате осигурање. Па ни тада. И док се код нас пензионери, који доживљавају своје нове младости по болничким чекаоницама, буне због партиципације од десет динара мени су данас тражили за кутијицу обичних пилула против кашља (коју не покрива осигурање) целих 70 долара. Тражили су али их нису добили. Пићу врућих чајева. Још боље: пићу врућу ракију. Можда пијан лакше преболим и неке друге бољке које ме овде муче. За преглед код очног лекара и саме наочаре око 700 долара а кукао сам што морам да дам пар хиљада динара у Србији јер сам узимао само најквалитетније рамове.

*

Ипак, треба знати: Америка није Њујорк. Њујорк није посве типична Америка. Њујорк је за себе, и: по себи. Само неколико десетина миља даље од Њујорка ви срећете другу Америку. Да не причам о њиховим забитима. Научити и навикнути се на живот у Њујорку не значи да аутоматски можете живети у другим деловима Америке. Чак ни у великим градовима. Бити типичан Њујорчанин и типичан Американац - то није једно исто. Може да буде слично али не може да буде исто. Зато Њујорчане и не воле баш много у другим деловима Америке. Отуд и она чувена крилатица: ''Yenki, go home''. Другим речима: идите кући па тамо будите оно што јесте, будите Њујорчани.

У овој цртици о типичним Њујорчанима, њиховом карактеру и навикама, њиховим специфичностима, психичком и менталном склопу, наравно да нема места досељеничким хордама из задњих тридесетак година. Двадесет до тридесет година живота на Менхетну можда може да вам обезбеди улазницу за епитет: Њујорчанин.

*

Одувек су ме фасцинирали мостови. Мислио сам: ако већ фасцинирају Андрића, што не би и мене?! Можда се тако ваља да би се постало добрим списатељом?! Тако сам заволео мостове а да ни сам не знам зашто. Осим ако је довољан разлог и аргуменат ово са Андрићем.

Од источких мостова (познати Каменити мост који је неко осамдесетих година срушио да би направио једно реалсоцијалистичко чудо са косовским карактеристикама: наиме сивило је доведено до перфекције), преко београдских мостова, ето стигох да видим и њујоршке.

Мостови Њујорка као и сам Њујорк: велики и функционални. И они су на неколико спратова и нивоа. Мост је сам по себи чудо - њујоршки мостови су светска чуда. Мост је по симболици многозначан и хиперболичан: у Њујорку је мост ипак само практична ствар и служи да људи брзо и безбедно пређу са једне на другу страну.

Ево највећих:

Brooklyn Bridge је саграђен 1883.

Willis Avenue Bridge је саграђен 1901.

Williamsburg Bridge је саграђен 1903.

Manhattan Bridge је саграђен 1909.

Goethals Bridge је саграђен 1928.

George Washington Bridge је саграђен 1931.

Triborough Bridge је саграђен 1936.

Whitestone Bridge је саграђен 1939.

Tappan Zee Bridge је саграђен 1955.

Throgs Neck Bridge је саграђен 1961. 

*

Последњи пут сам се ''обрадовао'' због болести још 1986. године када сам био у војсци у Крагујевцу (касарна Радомир Путник у сред центра). Нешто су нас много ''кецали'' и ''прејебавали'' десетари тих дана, ма било неиздржљиво. И тада због сличних проблема као и данас, са симптомима јаког грипа, послат сам у стационар на лечење. Слатко сам се испавао и науживао у миру и тишини болесничке собе, далеко од касарне, устајања пре зоре и оних нездравих фискултура и марширања. Тако и овде: због вируса грипа доктор ми је преписао лекове и обавезно мировање. Уместо гужве и галаме и ГМ у устајања у 3 ујутро имао сам три дана сна у коме ме чак ни дотични грип није омео.

*

У New York Post -у од 9. фебруара 2007. текст:

''Pay up we’ll keep yor baby.

That’s wha a Serbian hospital told one mother behind on her medicar bills.

Sanija Roganovic gave birth two months ago in Belgrade, but the hospital has refused to let her take the baby home until she pays off her $8.000 bill.

Roganovic says she has no health insurance and no way to pay''.

Истог дана само у другим и много престижнијим новинама, у The New York Tames, на насловној страни викенд издања које има неколико десетина страница и пет, шест додатака, текст у коме коментатор износи забринутост због лошег стања права паса у Русији (?!). Наиме, тамо се још упражњавају борбе између џукела па се амерички ''демократски'' лист брине због тога.

И један и други текст говоре о лицемерству и хипокризији које влада овде и које се најбоље очитава у томе шта медији преносе и шта је самим тим и интересантно овдашњим људима. Као и код оне књиге коју сам већ спомињао: аутор чак није погодио ни име народа за који тврди да је пострадао.

Можда је вест из Београда по мало  чудновата, помало нестварна, не дати бебу жени док се не плате болнички трошкови. Чак бих рекао да је и мало вероватна. И док се у Србији, ако је вест тачна, макар прво дете роди па се траже паре, овде ту жену не би ни примили у болницу без осигурања или ''кредитне способности''. Као код Радована Трећег: нема порођаја док се не дају паре.

Што се тиче текста о псима, нисам сигуран да тих дана није било неких људских проблема негде у свету или Америци који би можда више заслуживали да се нађу на првој страни од овога. Али они хоће да поруче: ''овде је све идеално, ми смо се средили, за све смо се побринули како треба ето само још да урадимо да се поштују права паса у Русији''.

*

Требало би можда свести и неке финансијске рачуне, не због мене: ја их знам, него због неког читаоца који се премишља да крене овамо и заради велике новце (мулту порадз): ''па да отвори неки бизнис у Србији и Бог да га види''. Од када сам овде радим без престанка. Плаћам ренту за стан, рачуне и храну и имам на рачуну 50 долара. Немам ауто, већину намештаја сам добио за џабе. Књиге су овде јефтине. Немам мобилни телефон, користим туђи. Треба нагласити и ово: поред тога што сам непрестано радио био сам и солидно плаћен за почетника, то јест уопште нисам примао почетничке сатнице већ сам одмах узимао пуне. А да, тих педесет долара на рачуну не могу да подигнем јер је то минимум који банка тражи да би рачун функционисао. Зато их и ''имам''.

''Знате, треба ипак имати две плате за нешто бољи живот овде''.

''Знам, само и у Србији се може живети нешто боље са две плате''.

ПС

Касније је ситуацију извадио повраћај од таксе, неких 7000 долара. Ту смо се освежили и осетили важним.

*

Осамнаестогодишњи Бошњак, избеглица из Босне, је у Солт Лејк Ситију извршио типично амерички масакр. Из чиста мира је у ондашњем Тржном центру побио неколицину случајних пролазника и на крају и сам страдао од полиције. Кренуле су одмах сензационалистичке шпекулације по овдашњим   медијима: те ''сребреничке трауме'' иако је дечко млад и не може баш да се сећа тог времена, те ''окаснели џихад синдром'' иако момак није викао  ''алаху акбар'' док је пуцао него је викао типично амерички ''умрите кучкини синови!!!''.

Људска је то драма упакована у бесмисленост овдашњег живљења.

На крају, или почетку, није важно, најмање се помињу жртве. Кад су  медијски истрошили несретног момка онда су у истом догађају нашли нешто што им се још више допада: хероја! Амерички полицајац који није био на дужности и који је вечеравао у оближњем ресторану са својом супругом, потегао је пиштољ и у каубојској размени ватре убио несретног младића. Тек су се тад новине расписале...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!

О(р)ални кабинет!

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: GLORY

Био сам у великој заблуди када сам стизао на ову страну по питању односа на послу. Амерички мит о раду је доминантан код људи ''источно-европско-комунистичке'' провенијенције. Тај мит се отприлике састоји у следећем: у Америци се много ради (што је тачно), уз много рада временом се може нешто и зарадити (што је донекле тачно јер нико не рачуна колико је зарађеног оставио овде) и најзад ако много, добро, поштено и пожртвовано радиш: напредоваћеш на послу (е, то је већ заблуда која се у мени укоренила и овде расплинула, другим речима ''дозвао'' сам се памети). Овде, као и у Србији, радити можеш и тако и онако (само што овде не можеш дуго радити ''онако'' него само ''тако'', другим речима овде ти се зна минимум испод којег не можеш што није случај Србијом). Али ако хоћеш да напредујеш на послу мораш бити полтрон, улизица, лажов, провокатор, цинкарош.... и мораш радити много, добро и поштено. Верујте ми, знам шта причам. 

*

Не сањам уопште Лазаревац. Само Исток и то сваке ноћи. Људе из Њујорка сањам у Истоку. А размишљам углавном о Лазаревцу и Београду.

*

Много тога ми је сметало док сам живео у Србији. Између осталог и скоро највише то што углавном владају и о нечем се питају сељачине. И то на свим нивоима: месне заједнице, општине, библиотеке, предузећа, државе. А онда сам дошао овде и схватио да је све исто осим што су овдашње сељачине веће по самим карактеристикама сељаштва (у духовном смислу) од наших домаћих. Није ни чудо већа је држава, силна сила. И што су овде у питању сељачине са свих страна света, интернационалне, за разлику од тамошњих искључиво српских гегула.

*

Набавио пиратски ДВД са филмом Саше Коена Борат. Једно тотално лудо остварење једног полулудог, ипак: уметника. У филму Казахстанци живе у Румунији а причају Пољски али то нема везе осим што сада сви туже аутора. Музика у филму је позајмљена од Горан Бреговића (опет он) и то она из Дома за вешање. Скинуо је разне слојеве Американаца тако тачно и прецизно да понегде та јасноћа и голотиња слике боли. Невероватно је како је успео да их у потпуности и истинито одслика само снимајући их и постављајући им банална питања. Он на родеу виче како ће Американци убијати жене и децу, публика му отпоздравља, они заправо и не слушају шта прича, њима се може говорити све и свашта и они ће механички понављати. Он тражи од продавца оружја најбољи пиштољ ''за Јевреје'' а продавац му објашњава, озбиљан и  ''професионалан'', који да узме.

Није све ово важно за моју поенту, то помињем успут, важно је да сам купио пиратски диск и да сам за неколико долара по комаду могао да набавим скоро све актуелне хитове. И то врло високог квалитета. Зато би неке персоне требало да престану са кукањем тамо код нас како уметност у Србији не може да живи због пиратерије. И да је пиратерија само код нас присутна јер смо забога заостали и затуцани. Нико више у свету не живи од продаје дискова: ни музичари, ни филмаџије. А као што видите пиратерије има свуда. Треба ''напунити'' филм спонзорима и рекламама а затим филмом напунити биоскопе широм света. Треба напунити концертне дворане. Треба имати јаке телевизије које ће продуцирати пројекте због јаких рекламних уговора итд. Поједини назови ''уметници'' у Србији још и треба да буду захвални пиратерији јер на други начин и не би стигли до публике која се брзо покаје у већини случајева и за тих пар десетина датих динара за пиратско издање.

Е, сад, ваљда и они под утиском Коеновог филма и чињенице да је користио наведену музику која се може крстити и као наша, и свим тим галиматијасом на релацији Казахстан - Румунија - Америка, техничари са CNN-а монтирајући промотивни спот о Србији који су касније и емитовали на истој телевизији утурили су у позадини уместо српске неку казахстанску националну песму. Да скандал буде већи, утурили и једну румунску цркву. Грешка је убрзо исправљена, CNN се извинуo и поклониo Србији двоструко више емитовања од плаћених. Хвала Казахстану и Румунији...

ПС

Већ првог викенда приказивања у биоскопима филм Спајдермен 3 зарадио је око 146 милиона долара. Првог понедељка након тог првог викенда ја сам у свом стану гледао пиратску верзију. О Пиратима са Кариба - 3 нећу ни трошити речи, мада и не би требало да ме негде не ''намирише'' ФБИ  јер су ово ипак федерални прекршаји.

*

Између Пете и Медисон јутрос ми је процветала једна Жеља. Развила се у снажну и разнобојну Жудњу.

*

Читам у једном магазину текст који је настао као последица  истраживачког пројекта дотичног новинара а који је узрок забринутости јавног мњења и власти услед чињенице да њујоршки ватрогасци на својим ормарићима за пресвлачење (locker) углавном више не држе америчке заставе. Како то да ''хероји 9/11'', како их овде сви зову, немају потребу да се на месту где се свлаче и облаче легитимишу националном  заставом? Чак се и градоначелник Блумберг огласио поводом тога. ''Шта није у реду?!?'', питају се сви. Јер они америчку заставу стављају свуда: од бакалница, бензинских пумпи и секси шопова, до рукава на униформи сметлара (или да се изразим једним социјалистички-самоуправним плеоназмом: радника градске чистоће). Код нас у Србији кад негде, не дај Боже, и окачиш нашу државну заставу прогласе те таквим примитивцем и затуцаним националистом да те више не могу опрати ни Дунав а богами ни (Св.) Сава. 

*

Првог фебруарског викенда већина жена у Америци може на одмор. Нико их неће хтети, нико их неће чак ни погледати. Игра се Super bowl у Мајамију између чикашких Bears-а и Colts-а из Индијанополиса. 41-и по реду. У недељу ће све мушке очи бити упрте у тај догађај. Појешће се небројена пилећа крилца и попити океан пива. Како ће само сви бити нервозни у понедељак после оваквог опуштања?!

ПС

Победили су ''колтси''. Постављени су неки преседани: ''тач даун'' (touchdown) у првој минути и први тренер афроамериканац (како они овде воле да се фемкају) који је узео ''супербол''.

*

Од Шпање:

''........Шта да ти кажем, код мене нема ништа посебно. Био сам у Француској на изложби и све је био ОК. Тренутно ми је изложба у Београду, НУ ''Божидар Аџија'' и траје до краја овог месеца. Онда одмор и ловна сезона......''.

*

Сенаторица Њујорка Хилари Клинтон започињући своју председничку кампању у странци ватрено се залаже за повлачење трупа из Ирака и иступа као огорчени противник рата, мал'не к'о неки пацифиста, боже ми прости. Жестоко критикује актуелног председника. Исто толико жестоко колико се и ономад залагала да се Србија затре и сравни са бомбама. Звала је свог мужа из Африке а у сред афере Левински - Овални кабинет и дословце му казала: ''Или бомбардуј Србију и скрени пажњу са афере или спреми папире и паре за развод''. Тако је ''стигла демократија'' на Косово. А Монику брига за демократију: она још чува своју кошуљу на којој су трагови сперме једног америчког  председника.

Кад већ помињемо Клинтона и његове ''љубавне јаде'' (па 'ајде да до краја будемо прецизни: и његову сперму) он је опет у жижи интересовања јавног мњења због ново откривеног скандала. Наиме процуреле су информације од неких чланова обезбеђења па је то неко после турио и у књигу да је Клинтон у Овалном кабинету доста често ''поваљивао'' богаташицу и донаторку Демократске странке Дениз Рич. Није јој замерити иако јој је муж милијардер тај дека ипак има око осам банки. Па се Били ту нашао да припомогне. Па тај је изгледа овејани јебач. Питање је само ако Хилари победи на председничким изборима: како ће она користити тај сада већ познати сексуални храм под називом Овални кабинет. Са Вилијемом сигурно неће.

*

Желим да кроз прозор видим нехармонично и несиметрично пободену бандеру у комшијском дворишту преко пута за коју је привезана коза којој свакога дана отпусте по мало конопца тако да равномерно и редно пасе траву... 

*

Ахтисари, тај чова са лицем ''доброг комшије'' који је својевремено претио да ће сравнити Београд са земљом и који је један од активнијих чланова Међународне кризне групе Холбрука, Олбрајтове и остале белосветске балавурдије, најзад је изашао са својим ''генијалним'' планом за Косово а за који су сви упућенији знали како ће изгледати још пре пет година. Тако је тај ''мислилац'' предложио да Косово добије фактичку независност али да се то нигде јавно не помене у документу. 

      Ја сам давно изгубио илузију да међународном политиком владају људи од памети. Знам да се туда крећу углавном подмитљиве и арогантне барабе али се увек понадам да ће се ипак некад и негде појавити неки изузетак, тек да разбије монотонију. И никада се то не деси. Елем, тај документ је фактички и правно документ независности. И наравно противречан је због дугогодишњег талога пристрасности, лицемерја, непринципијелности и још којечега, дакле у то кало се заглибио и ћопави Скандинавац: наиме он нас уверава да ће Косово бити бити једна мултиетничка заједница у којој ће се на највишем нивоу поштовати људска права и примењивати европски закони а са друге стране предлаже да се верски објекти малтене опашу бодљикавом жицом и тако очувају. 

      Господине, ако на Космету  створите друштво онако како тврдите да ће бити чему онда мере обезбеђења? Да ли се и код вас у Финској  културни и историјски споменици чувају тенковима и жицом? Чему то кад сте ''донели'' на Космет мир, благостање и равноправност? То је зато што ни Марти нити било ко на свету искрено не верује да ће се тамо постићи икакав напредак и да ће Шиптари поштовати макар и минимум било којег закона. Космет никада неће бити никаква независна демократска држава већ једино балканска Колумбија и европски Авганистан. Најзад, документ је непотпун и ступидан и зато што ни на једном месту није наведен нити један пример или преседан у целокупној светској историји а који би макар сличио овоме што нуди Марти Мистерија. 

      И држава Србија мора да се отрезни и схвати да су сви рокови прошли, све наде у макар мало добре воље страних сила су потопљене. Готово је. Рат мора да почне. Рат који ће бити неконвенционалан и коме мора претходити ужурбано тражење савезника. Дипломатски рат. Културни рат. Медијски рат. Не смемо више ништа и од никога очекивати но оно што желимо мораћемо за то својски да се помучимо.

Овамо, исто као и пре...

''Њујорк тајмс''  (The New York Times) је нешто зуцкао о подели Косова из пера једног активнијих учесника то јест саветника још у Рамбујеу, сада неког предавача или шта већ. Мислим ипак да су ти текстови у служби ''амортизације'' предстојећих одлука које ће  бити дебело на штету Србије.

''Вашингтон пост'' (The Washington post) са друге стране чврсто заговара и пропагира независност, само веле да се некако премости ''крути став Руса'' а између редова се може прочитати да их баш брига за став Срба. И он је крут, ама ништа.

Званични Пентагон је поздравио Ахтисаријев план ''као фер и избалансиран''. После њихових бомби заиста све изгледа фер и избалансирано. Званични Пентагон и Бела Кућа познати су по својој ''демократској опредељености'' кроз своју историју. Тако им није сметало да и поред тога што је Франко тада био једини фашистички диктатор на кугли земаљској инсталирају војне базе у Шпанији 1953. Годину дана пре тога примили су и Португал у НАТО иако је тада том земљом такође диктаторски владао Антонио де Оливера Салазар. Није им сметало нити што их је као један од ретких тада у свету у вијетнамском рату подржавао лично диктатор Филипина Маркос. Па су доводили у Њујорк 1957 Нго Дин Диема који је тада свакако био недемократски председник Јужног Вијетнама. Ни да подржавају Батисту који је био већи диктатор на Куби чак и од Кастра. Нити да свог дојучерашњег пријатеља Шаха Резу Пахлавија руше уз помоћ Хомеинија. Нити је било срамота да Никсон посећује Мао Це Дунга. И тако даље и тако даље. Тако им и данас не смета да подржавају албанске терористе и да стварају прву терористичку државу у Европи као што им у време није сметало да то раде са Талибанима стварајући терористичку државу у Азији.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Barnes&Noble, или: мостови!