Планкова константа...

Фото: Игор Ђурић

-------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Сулуди крсташи

Зашто сам удобност свог писаћег стола заменио радничким рукавицама и контејнерима пуним смећа? Јесам ли песничку егзистенцијалну неизвесност желео да заменим извесношћу запосленог човека у потрошачком друштву? Јесам ли ја овде дошао да бих зарадио новац?

Писац, онај прави и исконски, који не мора да буде добар писац а ипак може да буде велики, не сме пристајати на компромисе. Само, одакле ти компромиси почињу, ко је тај што дефинише разграничење између чисто наше воље и компромисно наше воље?!

Ја овде нисам дошао због новца. Ја сам овде дошао да бих себи напокон показао и доказао јесам ли уметник или не. Ја овде тражим одговор на питање: јесам ли писац или не?! И наћи ћу тај одговор управо у смеђу које избацујем из контејнера.

*

Ево шта сам написао у свој дневник (у своме дневнику) тачно пре годину дана 11. септембра 2005. у Лазаревцу:

Мало зборим о свом евентуалном путешествију у Америку. К'о да ни сам не верујем да ће до њега доћи, или пак, не желим да поверујем.

Не, желим, рећи ћу овде истину без обзира шта се касније десило. Волео бих да се то није догодило. Имао бих оправдања да се није могло и био бих на своме. Овако, оправдања неће бити а ја ћу највероватније завршити своју списатељску каријеру. Постаћу гастарбајтер. Радићу и сањаћу о годишњем одмору и мојим доласцима овамо. Трудићу се да у што бољој форми представим свој нови статус, глумићу некога и нешто сво време свестан да сам нико и ништа.

А овде сам писац. Без динара у џепу али писац. Највећи живи српски писац. То није мала ствар. И није важно што српска јавност не дели ово моје мишљење. Важно је да ја знам.

Ето зато тајим о Америци. Америка је јалова и нестваралачка. Тамо нико ништа не ради из убеђења - већ само ради новца. Тамо се ништа не ради из љубави - него искључиво због користи.

Зато тајим о Америци!

Тамо ништа нећу створити, осим што ћу новац зарадити и кућу купити. А онда нећу знати шта би са кућом. Гледаћу преко ограде и безуспешно, то јест, безнадежно, чекати да ми неко назове ''добар дан'' или да ме опсује. Ништа од тога се неће догодити. Зидови ће ћутати. А ја ћу их свака три месеца фарбати у нади да ће једнога дана нешто из њих проговорити. Ни то се неће догодити.

Само ће ми се унуци лажно смешкати у нади да ће се том љубазношћу огребати који долар. Наравно, нећу им дати. Бићу шкрт и љубоморан на њихову младост и лепоту. Мрзећу и себе и њих из истих разлога.

А зидови ће ћутати.

Тако ти је то кад ниси ствараоц него си обичан, вредни, поштени радник. Данас ми и овај један зид, који и није потпуно мој, пева најлепше песме и у перо говори све моје приче. То је зато што сам свој и пишем своје ''зидне приче''.

Да, тако је то.

Зато тајим и не зборим. Нит' зборим- нит' роморим.

Само се курвам и чекам своју срећну звезду, која ме до сада није издала, да и сад дође од некуд и направи чудо''. 

*

Зграда у којој радим купљена је 2003. године за 1,4 милијарду долара.

Шта би Србији значиле те паре које су овде дате само за једну зграду у Менхетну?!

1,4 милијарда?!

*

На Fresh Pond Road-у неколико дана већ траје италијански улични фестивал и светковина. Лако им је да праве фестивале кад их има толико у Њујорку, кад су почели да долазе пре стоикусур година, кад су легализовали углавном све послове и кад су светски прваци у фудбалу. Изванредна вашарска атмосфера које се не би постидео ни Шабац. То би могао бити пандан нашим литијама (или крстима у Метохији). На централном делу улице где се се одржава манифестација је биста Богородице коју ките парама и која се у главној церемонији пронесе дуж целе улице. Тако нешто смо видели пуно пута на филмовима, наравно најупечатљивије у Куму. Што је за мене било најбитније: роштиља је било на све стране али се алкохол није точио. Ја сам највише уживао у ''живој'' свирци и ражњићима које овде зову shish-ka-bob.

*

Питам једног невољника сличног мени на послу : одакле је?

Каже по мало бојажљиво: 
       Из Иланче.

О, па то је родно место оца Милоша Црњанског (или мајке?!) а и сам Милош је често боравио тамо - рекох му.

А он мени:

Откуд знаш, јесам ли ти ја причао?!

Мислим се: ниси ми причао и није битно откуд знам. Овде то стварно није битно.

*

''Уживо'' видео нешто што сам до сада гледао само на филмовима. Нисам веровао да је то уистину и тачно. На снимању неке емисије, неке телевизије, да их не рекламирамо више, волонтери и туристи свих доба и полова, свих образовних профила и социјалних категорија, на подизање картона са разним натписима једне жене иза камера аплаудирају, смеју се, вичу ''уаааа'' или ''јеееее''. Чист дебилизам који се спроводи у дело само у нади да ће камера пар пута прошетати по публици и да ће неко од дотичних бити виђен. Један земљак ми каже да се исто овако снима и Гранд шоу. Ту смо, мислим се, па се присетим да сам већ овде говорио како су кретени свуда у свету исти баш као и они други који то нису.

*

Пошто се ближи 11. септембар а самим тим и годишњица несретних догађаја по Американце, поготово по Њујорчане, мере обезбеђења су пооштрене на свим нивоима. Само наизглед су у Метро-у незаинтересовани полицајци и наоружани радници истога. Осећам се као на ''дивљем западу''. Кад неко заборави торбу или кесу а крене према излазу сви путници јурну за њим и том несретнику прети озбиљан линч. Зато снажно стежем мој ранац да ми се не деси да га испустим и заборавим па да страдам због пара прљавих чарапа и једне исто тако прљаве кошуље (бојни отрови), једног недоједеног сендвича кућне израде (бомба кућне израде), празне флаше од воде (''ми у Америку пијемо само куповну воду''), метро–мапе и мапе града Њујорка (е, то је већ сумњиво, бира потенцијалне мете) и једног ''мп3 плејера'' (који може послужити као детонатор).

*

Моја садашња ситуација и окружење подсети ме на једну Павићеву причу из романа Предео сликан чајем. То је она прича о професору математике у Сибиру, и њему сличнима, који су крили своје праве струке и идентитете бежећи од власти него су радили као чистачи снега и слично. Па кад су их послали на курс описмењавања испало је да је на том курсу све научник до научника а да их писмености учи једна полуписмена партијска учитељица. Та прича може бити парадигма данашње позиције људи из сиромашних крајева у Америци. Само што је у Русији тада владала сила а овде влада долар. ''Учитељице'' су и у једном и у другом случају глупе и неписмене. 
      У ходницима ГМ и свих других богатих зграда са мном и контејнерима раде лекари, инжењери, професори, економисти... Учини ми се као да понекад чујем како ходницима одзвања хук: ''...Планкова константа... Планкова константа...''. А ми као Солжењицинови ''зе-кови'' бауљамо кроз ходнике под земљом. Не, ми овде нисмо утамничени судским пресудама (или без њих: голом силом), ми можемо изаћи напоље кад год хоћемо - отуд је поређење са Гулагом неумесно. Али, ако одлучимо да изађемо (и тако себи докажемо своју слободу): шта ћемо сутра јести, чиме ћемо платити рачуне и кредите, школовати децу? Тако је свуда - рећи ће неко. Не, нигде није као у Америци. 

*

Недовољно познавање финеса енглеског језика највише ми смета кад треба и хоћу са неким да се свађам или препирем. За нормалну и мирну конверзацију довољно је и неколико речи и фраза, понекад осмех који све говори. За свађу су ипак потребне финесе, потребан је већи број сликовитих речи и израза, више маште. Свађа је емотивна ствар и губи на квалитету ако се ти у одсудном тренутку премишљаш шта ћеш рећи. Лепе приче и теме можеш водити и ћутећи, само погледом, понекад. Свађати се можеш само ако добро владаш језиком.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: СВЕГА ИМА САМО СРЕЋЕ НЕМА!

ПЕТА АВЕНИЈА

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Gibson Les Paul

Вељку:

''Када се направи много погрешних корака онда је касније тешко поправљати било шта. Ако си прочитао нешто између редова из моје књиге ''Метохија и Косово'' видео си да кад ствари једном крену лоше онда се у међународним односима и политици тешко исправљају.

Овде се не може наћи душевнога мира ако га ниси имао било где друго. Човек који размишља, а у које спадамо и ја и ти, не може нигде имати душевнога мира. То је проклетство ствараоца и умника (не косовског УМНИКА, који је и онако и ''узгредбудиречено'' УНМИК а не УМНИК, него ''умника'' у смислу човека који се служи умом).

Радим на неким местима где видим свега и свачега. Сада сам у згради ''Генерал моторса'', телевизије ЦБС, козметичког магната ''Есте Лаудер'' и још многих других великих и значајних америчких и светских фирми. Велики је притисак и поред пара које се зарађују. Ипак, није толико страшно колико се прича. Књиге ће бити за остало не гарантујем. Највећи добитак из свега овога је што се веома супериорно осећам без обзира шта радим и колико пара имам. То је знак да сам на правом путу.

Поздрављам те и јави ми се. Ко зна, можда се ускоро негде и видимо, можда ... рецимо... у октобру... негде на... сајму...

*

Моја радна ''идила'' са једном америчком фирмом којој су душу удахнули Мађари, Срби, Албанци и Бангладешани, завршила се. Руку на срце, била је сувише душевна да би дуго трајала. Сада сам већ упао у плитку воду пуну гладних крокодила. У једну од највећих зграда у Њујорку, чувену ''Генерал моторс'' зграду на Петој авенији и поред самог Централ парка. Радим у фирми која је настала на темељима оствареног ''америчког сна'' две девојке из Србије. Пре петнаест година те две сестре радиле су оно што и ја радим данас а сада управљају фирмом чија се вредност мери милионима. Оне живе у раскошним кућама са базенима у елитним деловима града, купују некретнине и станове по свету.

Остварен један ''амерички сан''. Само, да ли је то мој сан?! Искрено: није. Ништа ми не значи ни један долар који сам до сада зарадио (осим као средство да подмирим рачуне) не радујем се ни оним доларима које и требало да зарадим, нити кујем планове тако карактеристичне за сваког гастарбајтера а који их (мисли се на планове) одржавају овде у животу. Само снови о томе шта ће имати кад зараде, држе ове људе овде у колико-толико стање нормалности. Није то мој сан. Ја сам уметник. Видео сам нешто у очима неких људи. Видео сам да нечега нема. Нешто фали. Нешто  што се не може купити новцем.

Не није то мој сан. Тако ''расањен'' хватам се Константиновићеве Философије паланке која ми наново може потврдити нешто што већ одавно знам: и највећи градови на свету су само збир великог броја паланки на малом простору. Ту је, можда заблуда Константиновићева: није он писао ''српску'' него ''универзалну'' истину о паланачком духу иако је имао само један циљ: да наружи Србе. Ту лежи и заблуда многих који га погрешно тумаче прихватајући тезу да је глупост и заблуда чисто српска ствар. Тако да у великим градовима има више паланке него у самим паланкама. Јер док је паланка само ''паланка'' велики град је много различитих а истих паланки (јер су све паланке исте). Да, збир великог броја паланки: паланки у простору и паланки у главама.

''...паланка није у свету, она је у духу , свуд могућа...''

*

Њујорчани живе као пацови. Сад, ако тражите симболике у овој мојој претходној реченици, нећете је наћи јер симболике нема. Написао сам баш онако како сам мислио и како ствари уистину стоје. Нема метафоре или стилских фигура у следећих пар мисли.

Њујорчани већи део свога живота проводе под земљом. Путују метроом, више и не праве мостове него реке премошћавају (подмошћавају) копајући испод њих самих, раде по просторима који су неколико спратова испод земље, или који су високо над земљом (ништа нормално и људској природи примерено).

Тако и ја: три спрата под земљом са неким изгубљеним душама, изигравамо радну снагу и кад завршимо са радом и изађемо на светлост дана (додуше само лети, зими дођеш на посао по мраку и враћаш се посла по мраку) онда рукама прикривамо лице и очи јер не можемо да поднесемо светло. Као вампири. К'о мој Методије из ''Колоне''. Или можда слепи мишеви. У Њујорку живи доста слепих мишева. Живи се по јазбинама, путује се под земљом али се доста и лети авионима и ради и спава по високим зградама. Отуд ваљда и мит о шишмишу Бетмену. (Отуд ћу касније у свом роману ''Тенци'' вампире делимично преселити и у Њујорк).

Нови шеф, Американац, врло коректан. (На крају се испоставило да ми је он постао добар пријатељ). Труди се првих дана да се што мање гледамо. Американци ко Американци, знају да мораш и требаш да урадиш то што и следује па се труде да ти не сметају. Али зато неки шефовски потрчко, који је дочекао својих пет минута у сезони годишњих одмора, иначе Србин ако је то уопште битно, данас ми је озбиљно рекао: ''Треба да се ошишате и мало скратите панталоне''. То му је била читава примедба на мој рад. Србин је, ако је то уопште битно опет велим, фуњара ма где год био. Паметније би му било да прочита нешто од онога што сам написао.

Први дан:

Он: ''Дуга Вам је коса, треба да се ошишате''.

Ја: ''У реду''.

Други дан:

Он: ''Дуге су Вам ногавице од панталона, треба да их скратите''.

Ја: ''У реду''.

Трећи дан:

Ја: ''Дугачак ми је нос, да га скратим?''.

Он: ћути.

Ја: ''Све се може скратити само се кратка памет не може продужити''.

Он: није ту док ово изговарам, толика будала ипак нисам.

*

Купио врло богато опремљену енциклопедију о оружју, војној опреми, униформама: Weapon– a visual history of arms and armor. У овој књизи су поменуте и велике битке кроз историју. Интересантно је да није поменута Косовска битка 1389. али је поменута такозвана Друга косовска битка 1448. у којој се Јанко Хуњади (Сибињанин Јанко) предводећи крсташе борио против Турака. Мислим да је разлог томе  што је ова друга војска била ''крсташка'' за разлику од оне прве Лазарове. Књига је штампана 2006. а задња поменута битка јесте ''Други рат'' против Ирака 2003. О бомбардовању Србије 1999. нема ни помена.

*

Једна од компликованијих ствари у Америци је она кад неко покушава да ти објасни које је школе завршио (или завршава). Није као код нас: грађевина, медицина, економија, математика... Не, овде је отприлике овако: ''не знам тачно како да ти кажем, прве две године је опште, бираш предмете, ја сам изабрао нешто за уметност и компјутере да радим, нешто као медицина али није медицина да лечиш људе, економију и менаџмент али не за бизнис него за...''. Једино кад ти кажу да су студирали и завршили ''право'' онда си начисто. Мада и то често кажу: ''завршио сам да будем lawyer''. Не желе да буду правници него адвокати, а богами и имају разлога за то кад сам чуо колико коштају услуге једног просечног адвоката.

*

Гротескна и смешна, по мало и жалосна, ситуација, код мене на послу: људи у белим кошуљама и црним лептир машнама, у говнима и смећу до гуше сваки дан. То је та чувена спољашња форма америчка и ''господлук'' нас гастарбајтера кад у својој домовини о годишњем одмору продајемо ''муда за бубреге''. Једно је сигурно: нећу лагати кад будем говорио да сам у Америци на послу носио белу кошуљу и лептир машну. Па то нека разуме како ко хоће.

*

Ипак нешто о Србима ових дана у америчкој штампи и медијима: ''Српска тенисерка освојила Торонто''.

*

Телевизија CBS која има студио у згради у којој радим свој јутарњи програм делимично снима и на платоу испред зграде (plaza) на импровизованој бини која се сваки дан скида а увече поставља. Када сам први дан дошао на посао ''дочекало'' ме испред зграде двадесетак гузатих и голо-гузатих тинејџерки које су кандидаткиње за неки избор нечега (пошто овде бирају ''мис'' свега и свачега, од ''мис бикинија'' до ''мис радница на бензинским пумпама'') па су учествовале у програму. Рекох себи: ''на добро си место дош'о''. После сам сишао у подрум и до увече сунца нисам видео (а нисам га видео ни увече). О гузовима нисам ни размишљао само сам мислио како да своју гузицу извучем из оног пакла доле.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Поздрав из ''масонске Америке''.