Фото: Игор Ђурић
-----------------------------------
''A propo'' мојих претходних размишљања о стању српске заједнице овде у крају упитах познаника:
''А што нема бифеа ''Шумадија'' или кафеа ''Београд''? Ајде да их ми
отворимо, овде има доста Срба, било би посла''.
''Не може'' - каже он: ''одмах би разбили стакла или подметнули
пожар''.
''Ко?'' - питам га ја, по мало наивно.
''Сви ови други што већ имају своје локале са својим
именима''.
Није ми јасно,
мајку му, ја сам све време мислио и дошао овамо са ''убеђењем'' да смо ми ''агресори''
па самим тим и агресивни. Не бих ја тако мислио сам од себе и што волим но сам
слушао шта други говоре, шта поједини медији и личности по Србији забалављених
уста помињу већ годинама.
Кад оно 'оћеш?!?
Ови ''угњетени''
испадоше баш зајебани.
Да вам кажем у
поверењу: тако је било и тамо и онда. Само немојте никоме да кажете. Ради сигурности
да не бисте били разбијени и попаљени.
*
У згради где
тренутно радим, а где је реч ''рад'' благи израз илити еуфемизам за најсуровију
експлоатацију у традицији јужњачких плантажа, живи и педесетак паса и мачака (што
мачака, што паса, нисам их баш прецизно побројав'о). Живе боље него већина људи
у добром делу света, поготово оном неразвијеном делу. Чиме су заслужили тај
статус? - верујте, не знам. Можда тиме што су научили, додуше свакога дана у
исто време, кад их изведу напоље да се исеру и испишају по асфалту или у парку
а да њихови власници или плаћени водичи после уредно покупе говно са улице (јер
су казне велике и примењују се ако не ''покупиш'' за својим љубимцем). Ако их
не изведете, међутим, нису научили да се притрпе. Ето, ни толико.
*
Компактор је
најсмрдљивије и најпрљавије место у коме повремено боравим у циљу да га испразним
пре него га они опет напуне. Кроз отворе на зиду они убацују своје остатке од
хране, прљаве гаће и још штошта па све то кроз тунелчић стигне до компактора.
Боже, како су
прљави?!
Боже, како
смрдљиву храну једу?!
Шта им све не
уваљују, по папреним ценама, оријенталци у виду недефинисане хране и не знам ни
ја чега?!
Најгоре је што ми
руше мит о америчком сну. Рашта се
богатити и живети на Менхетну ако мораш да једеш тако смрдљиву и одвратну
храну, у таквом брлогу живети (чекати једном недељно спремачицу која ће те
спасити од већ извесне епидемије неке заразне болести) и где мораш свако јутро у
5 сати да изводиш свог љубимца јер ни после толико година и квалитетног живота
није научио да се притрпи. А требало би: конзерве разне хране које једу (које такође ја избацујем) мање смрде од наручене
хране њихових власника. Поставља се логично питање: ко ту у ствари треба да се
притрпи?
*
Добар део Квинса
већ трећи дан нема струју. Изгорели неки каблови под земљом па оправка иде
тешко. Општа паника и хаос. Повећане мере обезбеђења, полиција даноноћно
контролише улице. Градски оци и сви њихови службеници два дана се не скидају са
телевизије: извињавају се, обећавају брзу оправку. Телевизије прате рад екипа
на терену, грађани исказују своје мишљење, већ се процењују штете, већ се
процењује чије ће главе да одлете, и најзад, ко ће платити све то.
Е, да су живели у
Србији деведесетих видели би шта значи немати струје (или да живе сада на
Космету). Овде се за три пишљива дана дигла цела држава само зато што један
мали део сиромашне општине нема струју. Један од градских отаца се синоћ на
телевизији захвалио Богу јер неће бити великих врућина тако да ''климе'' неће
бити неопходне. Код нас цела земља (осим Дедиња) није имала струју месецима и
годинама па не само што се нису извињавали него су нас убеђивали да је тако
боље за нас: мањи ће нам бити рачуни за струју па ћемо тако приштедети а и збићемо редове у хладноћи па ће и наталитет да скочи. Са корењем за јело
које су нам такође обећавали и том уштедом на храни могли смо и да се обогатимо.
Могли смо - а
ето, нисмо.
*
Американци (прави
Американци, ма шта то значило и шта се под тиме подразумевало) су по природи
врло ексцентрични и дефинисљиви(?!?). Или су врло љубазни или су крајње
примитивни. Или су скроз глупи или су заиста генијални. Скоро је немогуће наићи
на неку средњу и нормалну варијанту (опет, ма шта се под тиме мислило и
подразумевало, итд ). Једино у чему су сви исти, врло препознатљиви, врло енергични
(итд) јесте: долар. Ако им дирнеш у долар или то покушаш, или пак пробаш да
задреш у неко право које су стекли доларом (јер се овде права стичу доларима,
што више имаш долара утолико више имаш и права) онда постају дивље звери, врло
су храбри и одлучни да одбране свој долар по сваку цену ''не жалећи да у тој
борби дају и твој живот''.
(Када смо
полагали заклетву у војсци сви смо се служили истим триком: када дође део
заклетве да се каже ''не жалећи да у тој
борби дам и СВОЈ живот'', ми смо сви говорили: ''не жалећи да у твој борби дам и ТВОЈ живот''. На крају је испало
управо тако: у ратовима на простору бивше Југославије ми бивши припадници бивше
ЈНА на СВИМ сукобљеним странама углавном смо у борби давали туђе животе на
рачун својих, најчешће, погрешних и трулих идеала).
Дивљи су у одбрани
долара сви: и љубазни, и примитивни, и
образовани, и глупи, и лепи, и ружни, и богати, и сиромашни, и мали, и велики,
- сви, сви, сви...
Амерички, а већ помињани, песник
Витмен је мане америчког човека овако набројао и поређао: похлепност, ексцентричност, фриволност, одсуство моралне савести, ексцеси
индивидуализма...
*
Свако јутро ми је
овде исто, са истим дилемама, истим питањима. Најчешће непосредно након буђења
помислим да је све сан и да ћу се пробудити нешто касније у своме кревету у
Србији, да ћу после тога полагано устати, обући се и сести за радни сто где ћу радити неколико сати а онда се увући у
одело и кренути у град по новине и цигарете, да ћу свратити у своју кафаницу на
пијаци где ћу са друштвом отпити неколико Рубинових вињака са све киселом
водом и нешто набости на чачкалицу, па после кући на поподневну дремку и
увече поново за радни сто где ћу стварати ''ремек дела''.
Свако јутро ми је
исто овде: заиста се пробудим. Видим да не сањам: значи иде све по реду, журба,
возови, нервозни путници, још нервознији шефови, после назад кући, уморан и
прљав, поново возови и исти они путници само још нервознији, најзад ''кући'',
туш, ручак и у кревет назад по своје снове (које често немаш времена ни да
започнеш а камоли да завршиш јер кратко спаваш).
Свако јутро
устанем одем до купатила погледам се у огледало и сам себе приупитам: ''који ћу ја курац овде?!?''.
Не траје много
дилема, нема се времена, жури се да се стигне и ако знаш да никада нећеш стићи
јер јуриш у круг а јуриш себе.
*
И јутрос сам се
исто питао. Да се не понављам више, свако јутро се питају сви овде: и они што
су дошли и они што никада нису ни одлазили одавде (а свесни су да су требали).
А јуче сам
разговарао:
Он: ''I am Albenian from Macedonia''– енглески.
Ја: ''Qushe ki emri ?''– албански.
Он: ''Агрон, а ти си сигурно са Kосова чим знаш албански? Како си? Шта радиш?''– српски.
Тако.
Проговорисмо. Кад нисмо хтели тамо на своме, него смо једни другима оспoравали право да је онај други
на своме: ето овде проговорисмо у белом свету, на туђој земљи која никада неће
бити ни моја ни његова. Овде проговорисмо, и проговорисмо лепо, на разним
језицима не срамећи се да их употребимо. И би нам мило што смо налетели један
на другога богами ко да смо срели неког свог
овде у Њујорку на углу 81. и 80., ту баш на Ист Енд Евенији, кажем
опет: у врло туђем свету. А онда... свако на своју страну... ипак осврћући се у
намери да се уверимо да нас неко од сународника, од ''наших'', није случајно
видео.
Нема коментара:
Постави коментар