Ни тамо - ни амо!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: МОСТОВИ

Није најтеже у туђини непосредно чим се стигне. Не! - ти први дани и поред изузетне компликованости нису и најтежи период. Једноставно се тада нађете у таквом шоку да вам све физиолошке и психолошке функције добију сасвим другачије форме. И нисте способни да патите или да се премишљате. Гледате само како да се снађете и преживите у тој огромној урбаној џунгли. Најтеже је између шестог и осмог месеца. Нисте више на почетку, мало се све стабилизовало, богами се почело о по нечему и размишљати. А опет, још нисте довољно дуго овде да би се извукло неко искуство из тога и да би се добиле макар назнаке шта се може очекивати даље. То је период, што би рек'о наш (понекад) паметни народ: ''ни тамо - ни тамо''. 

*

Данас се једна Амбиција смежурала у пусто Ишчекивање.

Пусто Ишчекивање се преточило у болесну Чежњу.

Болесна Чежња је кап по кап искапала у Безнађе.

У Безнађу сам тражио излаз из грешне жеље да будем Слободан у Својим Мислима.

*

Најзад имао прилике и времена да одгледам Дракулу са Белом Лугошијем из 1931. године после дуже времена и целог. Наиме у Србији је скоро немогуће понекад макар видети и старе а добре филмове. Уживао сам гледајући патетичне гегове од којих су се ондашњим гледаоцима по мрачним биоскопским дворанама тресле гаће од страха. У односу на данашње филмске ''потоке крви'' ово ми је била једна релаксирајућа филмска викенд новела. О слици, кадру, светлости и глуми, ипак нећу говорити - то је уметност.

*

И шта се рачуна богатством у тој богатој Америци, у богатим компанијама, њиховим зградама, код њихових великих кућа? Не сигурно најновији системи присмотре, аутомобили или компјутери. После пар месеци они нису најсавременији и од овдашњих богаташа бивају замењени. Није богатство ни висина ни дужина зграде - данас јесте сутра није, падну акције и готово. Вредан је само по неки стари мајстор на зиду и стварни или измишљени родослов. Уосталом као и свуда на свету.

*

Почео сам да враћам килограме. Време је да се полако почне са паковањем.

*

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

*

Ако до краја ове књиге (која је, као што вам је познато, орочена на 365 дана у Њујорку) сретнем срећног човека или жену (изворно срећног, са есенцијом среће која му се види на лицу, задовољног самим собом и својим животом) онда остајем у Америци. У супротном ћу размислити: наиме, мале су шансе да ја будем први срећник.

*

Поново Sotheby’s, аукција крајем фебруара у Њујорку под називом Contemporary art (и поново моје несмотрено завиривање по каталозима на столовима). Између осталих у понуди и Енди Ворхол (Andy Warhol) и то углавном његове литографије, водене бојице или разни материјали лепљени за папир, другим речима ''ајде још то што је остало да се распрода''. Најскупље понуђени ''папир'': Untitled (Red Cat), чија је почетна цена 40.000 долара.

*

Нису лађе потонуле. Оне нису могле да плове. Па ни да тону. Насукане у свом смислу бесмислене су идеје.

*

Ако ништа друго  а оно сам се за ово време проведено у Америци нагледао добрих, старих вестерна, класичних вестерна, вестерна без икаквих претензија. Наше телевизије су одавно изгубиле манир да пронађу понекад неки термин и за филмску класику. А термини су познати из времена нашег детињства када смо имали једну али вредну телевизију. Вестерн најлепше ''легне'' у недељу, отприлике око десет ујутро – ако је црно-бели, или: у недељу послеподне око пет – ако је у колору. 

*

Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. Ни да пишамо немамо времена кад пада снег. Али овде не сме остати снега на тротоарима и платоима. Казне су велике а тужбе од оних који поломе по који екстремитет: изгледне. Да се не би ''прејебавали'' са њима они нас ''зајебавају'' са чишћењем. Гледам бре временске прогнозе ''ко озебо сунце'' и чекам кад ће више јебено пролеће.

*

Благо се отровао од амонијака на послу па цео дан ''бљујем'' крв. Тако ми и треба: 'тео сам да видим света.

*

''После пичке, после вина – најслађа је домовина''.

Овај најискренији родољубиви стих волела је често да ''раби'' једна моја цимерка из Студењака. И била је у праву. Само није знала оно што ја сада знам: само све заједно, сва три наведена елемента, чине стих философски убедљивим и теоријски тачним. Није она то знала. Али је увек тражила пасош од мене када сам хтео ноћу, по мраку, да пређем из мог у њен кревет. Од тада ми је остала навика да спавам са пасошем под јастуком (из Истока ми је остала навика да спавам са пиштољем под јастуком а из Лазаревца ми је остала навика да спавам са јастуком међу ногама). Тако ми се и омакло да сам се сањив, уместо да се латим пиштоља и растерам све оне које су ме убеђивали да ће ми бити овде боље, дохватио пасоша и долутао овамо а да се нисам поштено ни расанио. Кад сам се пробудио већ је било касно. Сад ми није ни до пичке, ни до вина, ако са мном није домовина. И никада нисам био убеђенији да ми је пасош под јастуком потребнији него икад ако имам намере да спашавам шта се да спасити.

*

New York Post од 23. фебруара поново о српском  здравству:

''Two Serbian doctors got into an argument during a routine appendectomy and decided to stop the operation to step outside.

Surgeon Spasoje Radulovic was performing the operation when Dragan Vukanic walked in and made a disparaging remark that sparked the fight.

“At one moment Vukanic pulled the ear of the operating doctor, slapped him in the face and walked out”, the anesthesiologist on duty said.

They then walked outside and exchanged blows''.

Хвала Богу те је пацијент био под анестезијом.

*

Мора да ти се нешто свиђа у Њујорку?!

Да, сигурно. Само што ја нисам уопште имао времена да видим, обиђем и доживим то што би ми се свидело овде. А  свидело би ми се сигурно.

Мора да ти се нешто, ипак, свиђа у Њујорку?!

Да, мора?! Свиђа ми се, понекад, ветар који скоро увек дува. И кад је хладно, и кад направи штету (јер ме за овдашњу штету, право да вам кажем баш и заболе). Подсети ме на неке дане, на неке топлине. Најлепша и најтоплија је топлина породичног кутка кад зимски ветар удара у зидове и ћошкове, стварајући музику која је у позадини нанесеног снега. Права слика и музика. Уметност. И здрав сан.

*

Гари Купер се прво разрачуна са бандитима па тек онда баци значку у прашину и оде. Не можеш отићи пре свршеног посла: тако Американци схватају свој однос према животу и раду.

*

Пошто је у свему ''нај'' Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на свету. Иако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани, чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се прчварница нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати. Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је то зато да би се дошљаци са свих страна света ''осећали као код куће''. Можда?!

*

Треба свакако видети нешто од ''белог света'' али се увек вратити кући непосредно пре него и сами постанете део тог света. То што си ''видео'' свет може ти значити нешто само уколико се вратиш – јер си само у своме селу а са тим искуством: ''светски човек''. Не можеш бити у туђем и великом свету то. 

*

Од Вељка:

''....... Видећемо да издамо један број Форумског листа ускоро. Као да се заокружи ова година. Ићи ће у твојој колумни онај текст који си послао за Недељник 7, а негде за почетак наредне ћемо очекивати нешто слично, нека иде ова тема са Крстићем. Навикао си нас на јединствене и лепе извештаје из Њујорка. Било је похвала на рачун твог писања у Недељнику од стране неких нових чланова Форума који су ме питали ко је писао те чланке... Дао сам и твоју књигу на читање једном другу. А прошле недеље сам претраживао електронски каталог градске библиотеке у Београду, па сам нашао тамо и тебе са Колоном, било ми је баш драго.....''. 

*

Свакаквих сам се глупости овде нагледао. Да се не понављам: свуда је она иста. Гледао сам, вала, глупост и од ње свашта доживео, и то овде у Америци, а то може да се мери само са најцрњим данима мог политичког и егзистенцијалног прогона када су ми ударали на достојанство и опстанак, у време тешких година у Србији. И док у Србији имаш шансу да се бориш и преживиш овде си после првог нокдауна готов. Кад овде паднеш више се не придижеш. Такав је систем, изгази те стампедо.

Многи су ми говорили: ''кад одеш у другу земљу, клони се наших људи тамо, имаћеш само неприлике, никад добро...''. Мислио сам тада: ето опет наше приче, наше кукање над злом судбом подељености на добре и лоше Србе, наше мазохистичко уверење да не ваљамо ништа, итд. А онда у пракси схватиш да у фрази и флоскули има највише истине. Невероватно је како су Срби свуда исти. Било где у свету да га сретнеш, не знам после колико година: он исти као оног дана кад је назуо опанке, увио печено пиле у новинску хартију и кренуо у свет да потражи 'леба поред тог печеног пилета. Многи од њих додуше данас не ''набадају'' опанце него носе нешто скупљу (али много неукуснију) обућу али у том и горе по њих. Што-шта им се може опростити у опанцима што је неприхватљиво и неопростиво у скупим ципелама. У глави си или ниси... а не по томе шта си натукао на ноге. Нешто мало промењених навика и незграпно употребљених манира али верујете: исти су. Где год се окренем - прате ме. То је моја судба.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!