Прејеба ме, док си рек'о пиксла'

Фото: Игор Ђурић

----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: KING OF SWING

Нова година је поново и без грешке стигла. Кугла се поново спустила на Тајмс сквер, раздрагана маса је то поздравила као да се никада до тада тако нешто није догодило, телевизије су почеле да своде рачуне, трговине да пребројавају профит. Најопуштенија недеља у Америци, она између Божића и Нове године, управо се завршила. Сви су тужнији и уморнији него кад се кренуло у ту недељу. Ваља сада наставити по старом и сви се осећају помало прекраћеним (уистину за оно што никада нису ни имали али чији су привид стекли задњих неколико дана). Протекле недеље град је био ''пословно мртав'' а препун туриста из свих делова Америке и света. Није било карактеристичних гужви у саобраћају али су трговине биле препуне. Нико се ни на послу није претрзао. Ни шефови, ни ''боранија''. Сад је готово. Година дана је до новог Божића. И тако им прође живот.

Пошто је готово са празницима и подељени су ''божићни бонуси'' (где сам ја прошао више него симболично) сви се дакле окрећу раду и новим изазовима. На крају крајева, сада се требају покрити и минуси на кредитним картицама који су настали услед неконтролисаног трошења пред празник. А, опет, размишља се и о лету, годишњим одморима и летовањима. Свако на свој начин. Американци се распитују за туристичке аранжмане, зову агенције и резервишу егзотичне дестинације. Гастарбајтери траже најјефтиније авионске карте за своје постојбине и распитују се код рођака за цену грађевинског материјала и мајсторских дневница. По неко и за цену мермера и изградње споменика.

*

У Српском клубу на дочеку Нове године избила је туча. У албанској кафани, на истом дочеку, један мртав. Дефинитивно смо довољни сами себи. Заједно смо само ефикаснији у остваривању свог бесмисла и ништа друго.

*

После пола године боравка у Њујорку од мог америчког сна остала су само кошмарна буђења. 

*

Цео дан чекам поруку из Србије. И ако не знам ко би је и како послао, нити слутим какве би садржине могла бити. А ипак је чекам. Цео дан.

*

Купио филмску енциклопедију 1001 movies коју је сакупио и саставио Steven Jay Schneider a у којој су од наших поменути Макавејев са Мистеријама орга(ни)зма и Кустурица са Подземљем. Од кога је и ово је превише.

У једној другој књизи коју сам купио у антикварници и која носи наслов A pictorial history of sex in films коју је написао и опремио Parker Tyler још 1974. године помињу се такође Мистерије са сликом прелепе Милене Дравић.

*

Од Ђуру сам данас чуо нови ''српски бисер'' (већ помињани ''шумадијско-моравски шмек''):

''Прејеба ме, док си рек'о пиксла''.

Други би компликовали па би казали:

''Преведе ме жедног преко воде'';

или:

''Удари ми нож у леђа'';

или:

''Издаде ме кад сам се најмање надао'';

Београђани би пробали са:

''Уради ме'', што може да има друго значење које нас сада не интересује.

Ђура: јок!

Неко би написао цео есеј о томе како га је преварио онај коме је веровао или у кога се макар није надао али ни после сто страница не би достигао Ђурину јасноћу и сликовитост.

Антипод од ''прејеба ме'' јесте ''недојеба ме''; никако није ''не јеба ме''. Јер ако те неко ''не јебе'' за ништа онда и јеси нико и ништа.

Између ''прејебаног'' и ''недојебаног'' читава је филозофија људског битисања и односа међу људима у неком друштву и систему. То је читав простор у коме се дефинише стање духа и бића, система вредности - ако ћемо прецизно.

(Ђура је аутентични српски мислилац).

Разлика је и између ''кецања'' (''нема кој да пеца'') и овог другог. Кад те неко ''кеца'' ти то и очекујеш од њега, браниш се колико можеш, не вртиш дупетом, не запиреш се ни би ли му огадио и свестан си да ти то ради јер му се може (и то би њега исто ''кецо'' да можеш ако не и више).

''Прејебавање'' је нешто друго. Оно не значи да те је неко ''много јебо'' већ да уопште то није требао да чини. ''Јебање'' је физички акт, ''прејебавање'' је духовна категорија.

Ту је и ''подјебавање'' кад те неко из потаје и курвински ''ради''. Па онда ''зајебавање'' исто те ''ради'' само то јавно чини. Па онда ''прцање'' кад те ''ради'' на кашичицу. Дакле понављам, све су ово радње које немају везе са сексом. Па тако нема везе са истим и кад те неко ''измрда'' - то је кад те ''ради'' транспарентно и са благом дозом насиља.

Постоји на крају и оно ''јебе ме па ме растура'' што би била синтеза свега већ претходно наведеног и ''не јебе ме ни два посто'' што је антитеза горе поменуте синтезе.

*

Година једна. Десет дана. Пар месеци. И неколико сати. Кад све збројим. Или све спојим. Може ли стати? У ране јаде? Ил' позну мудрост? Јер ја не стојим. Само постојим. Тако се надам. У своју лудост. И ту могућност. Да можда прође? Понекад дође. Литар спокоја. Кило односа. Кубик стања. Да кући бежим. Почетак да стане. Па бацим дане. И ноћи кренем. Ја трошим туђе. И смишљам своје. Да признам победу. Уновчим пораз. Потпишем признање. Вратим одликовање. Потражим ороз. Побледим скроз. Без икаквог смисла. Ко песма сувисла. Махнем крилима. У инат живима.

*

Можете ли да замислите какво је то психичко и ментално стање (мада, можда и можете на основу претходних редова), ипак, кад у три сата ујутро, неиспаваном, уморном и нервозном до бола, не излази из главе бројалица из детињства уз коју су девојчице ''цупкале'' преко ластика (на наше задовољство због могућности да вирнемо под сукњицу, мада ми то у овом периоду слабо пада на памет) и коју мозак безброј пута понавља:

''О-мони-мони-ма

академи-физифа

физи-фа-фа-фа

копен-ха-ха-ха

уни-епе-епе-епе

уни-цепе-цепе-цепе

уни-во-во-во

Мики-мо-мо-мо''.

Пробајте себе да замислите у мрклој ноћи, у највећем граду на свету, са оваквим кошмарима у глави?!

Јесте пробали?!

Шта, не иде...

*

На улици купио књигу: History of Germany - by Frederick Kohlrausch, штампану 1864. у Њујорку од издавача D. Appleton and company.

Цена: 1 долар.

Издавачка кућа постоји и дан данас.

*

''Ен-ден-дина

сава-рака-тина

сава-рака-тика-така

бија-баја-бух''.

*

Пита ме неки Арапин који је очигледно доста дуго у Америци, пита ме дакле у клозету, онако пишајући:

''Је ли Милошевић убио много Албанаца?''.

А ја му, исто тако пишајући, одговарам:

''Не знам''.

И стварно, написао сам књигу о томе, знам приближан број убијених на обе стране а данас, после оваквих питања уопште нисам начисто: ''је ли Милошевић убио ''много'' или ''мало'' Албанаца?! Колико је то ''много''? А колико би се рачунало да је ''мало''? Не стигох да питам ни овога што ме питао: колико је по њему ''много'' а колико ''мало''?!?

Забога!, ради се о људима, о убијеним, ко год да су и на који начин су уморени. Смрт је смрт. Нема везе са тим нација, вера а поготово број. Свака смрт је индивидуална патња и бол. Индивидуално страдање. Свако индивидуално страдање због изазваног ратног безакоња јесте колективни злочин.

Ако је ''мало''- је ли требало још?

Ако је ''много''- кад је требало да стане, до које цифре ''мало'' прелази у ''много''?! На крају ме мучи и дилема: је ли Милошевић долазио викендом да лично ''убија'' Албанце или је то чинио свакодневно?! Он је ипак био човек у годинама, заузет многим обавезама па не знам како је стизао?!

Не, уопште нисам буквалиста...

*

Супервајзор пита Џерија:

''Хоћеш  ли да радиш за Мартин Лутер Кинг празник?''.

А он му одговара:

''Јеси ли нормалан, па ја сам једини прави црнац у смени!''.

*

''... нисмо имали ништа

а опет смо имали све...''

 Доли Бел – Кемал Монтено

*

''Екете-бекете

кликер-бе

абе-швабе

до-мене

еца-пеца

до-петлића

бам''.

*

Просечан Американац реч fucking за једну минуту употреби око пет пута, за један сат око триста пута а дневно је изговори око три хиљаде пута.

*

Кад год прођем поред обезбеђења зграде, црни лабрадор који је ту да намирише евентуално присуство експлозива дигне шапу у знак поздрава. Заиста.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: glory!?

Good job!

                                                   Фото: Игор Ђурић

                                                            ---------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Sexy shop

Увек у ово време, у време Божићних празника, а поготово ове године када сам у туђини, схватам апсурдност календарске поделе хришћана па самим тим и различитог времена када се славе или обележавају одређени датуми и празници. У општем весељу и празничном расположењу ми Срби се осећамо усамљено. Чак су и муслимани свих народности расположенији од нас јер иако их баш и није брига за Божић а оно радују се Новој години и опште празнично су опуштени и раздрагани. Ми, ако ћемо да терамо до краја као што увек то чинимо уосталом, не можемо ни то. 

      А кад погледаш, не оспоравамо много тога једни другима осим тог календара. Ми се држимо тог Јулијанског и све вичемо: ''српски!'', ''српски!''; ''Српска Нова година''; ''није ово наш Божић''. А не споримо једни другима ни Христово рођење, ни Витлејем, нити Мудраце. Само је важно како ко и по којој математици мери године од Христовог рођења. Не смета нам ни то што цео профани живот водимо по том Грегоријанском календару. Сви документи, сви рођендани, све остало, ми рачунамо овим другим. Све осим празника. Па ни у томе нисмо доследни јер кад упитате просечног Србина кад је Српска Нова година као из топа ће одговорити: 14. јануара! Дакле и то ће мерити по Грегоријанском календару. Кад питате кога кад му је Слава он такође увек говори датум ''грегоријански''. 

      Је ли у праву Папа Гргур XIII (а очито математички јесте и на крају није тај календар његово дело већ дело Кристофера Клавијуса, по једнима, а: Алоизиуса Лилиуса – по другима, а Папа је само потписао булу Inter Gravissimas којом је календар озваничен)? Или је у праву Јулије Цезар (''чистокрвни Србин'' али мало слабији астроном и математичар) чији се календар користио до 16. века и који се временски разликује од горе поменутог за тринаест дана (2100. та разлика ће износити четрнаест дана) и који је, узгред речено, настао пре Христовог рођења и који  је Клеопатра Цезару донела кад је дошла да подели са њим и римску, поред александријске постеље? Нема дакле догматских разилажења већ само математичке и астрономске разлике. Милутин Миланковић је написао: ''Суштина календарског питања је врло једноставна. Она је скуп непобитних астрономских чињеница''.

Ја се осећам усамљено, вероватно и већина Срба која то не жели да призна. Хтели би и ми да будемо део празника и празничне атмосфере овде у Америци, и уопште у ''белом свету'' али нам календар то не дозвољава па чекамо две недеље како би опет у своме слављу били усамљени. О практичним проблемима нећу ни да говорим. Неко ће рећи: ''ма славите и једне и друге'', и то је можда и најбоље. Ето, ако има добрих страна целог овог проблема онда је то ова.

*

После мог краткотрајног боравка овде и првих искустава које сам стекао живећи у ''демократији и благостању'' моје мишљење о социјализму каквог смо га ми у СФРЈ упражњавали се у корену променило. Можда под старе дане постанем и левичар. Што би било у супротности са политичким биографијама већине политичара на власти или у опозицији било где у ''цивилизованом'' свету: сви почну као пацифисти и левичари а заврше као најокорелији десничари и конзервативци. 

*

''Parliament in Belgrade: Strategic site of capital makes it “key to Balkans”''.

Књига:

''A round the worldin 1000 pictures''.

Цена: 1 долар, у антикварници.

Фото енциклопедија штампана 1954. године у Америци.

Између осталих градова и предела у свету ту је и Београд са сликом Савезне скупштине. Они су, ето, тада мислили да је Београд кључ ''балканске ветрометине''. Онда се све променило: Америком су почели да владају људи који нису читали своје старе књиге, који нису читали највероватније уопште књиге, Србијом су почели да владају људи који су читали погрешне књиге, у међувремену ''кључеви Балкана'' су се негде затурили а сви баш тада добили жељу да откључају врата. На жалост, на крају се испоставило да су та врата затварала ''балканску Пандорину кутију''. Уосталом и она прва, митска и оригинална Пандорина кутија постојала је на Балкану. Сетите се да је Пандора затворила кутију баш када је требала да из ње изађе нада коју је Зевс ставио на дно. Пре тога су већ сва зла изашла вани.

*

Нашао сам на улици 15 долара. Прво сам се осврнуо лево десно, наравно прво их обезбедивши стиском ципеле а онда сам хитро посегнуо за њима. Сутрадан, скоро на истом месту, нашао сам ручни сат Invicta вредан неколико стотина долара са покиданим каишом. Ту сам већ са искуством и ослобођен одмах посегнуо за њиме не осврћући се и тако рескирајући да га неко ћапи пре мене. Прекосутра сам отишао да заменим каиш и за ту услугу сам платио 15 долара. Мислим да је то довршен случај и да је срећна звезда, или виша сила, хтела да заокружи цео процес, то јест да ја имам комплетан сат. Сад, двоје људи су морали бити несрећни да бих се ја обрадовао али то никако није реципроцитет среће и несреће на свету. Е, куд би нам био крај, да је на овом свету однос срећних и несрећних: 1 према 2. На жалост, реципроцитет је много негативнији у односу на срећу. Можда тек на 1000 несрећних сретнемо једног сретног. Тако да ја у мом срећном проналажењу вредног сата нисам много утицао да се тај број повећа или смањи. То је само кап у мору несреће али и  среће.

*

Којег год сам земљака овде упознао или већ познатог упитао за децу: од свих сам добио скоро исти одговор. Сви ти синови и кћери, и не само они него и унуци, братанци, рођаци и тако даље, дакле сваки од њих појединачно је ''најбољи'' ђак у школи, а, и шире.

''Ал' да видите како се само снаш'о, најбољи је у школу...''.

''Наша деца су паметнија од америчке, ал' овај мој.....''.

''Звали ме из школе, так'о дете још нису видели, нуде му све могуће стипендије...''.

Све ме то подсећа на крај деведесетих и почетак двехиљадитих година кад су у Србији почели масовније да се набављају рачунари. Деца су углавном знала да их укључе и покрену игрице, а већина је компјутер искључивала уз помоћ кабла. Али су зато њихови родитељи говорили:

''Да га видиш само како ''ради'' на компјутору, растура бре... Турио слике све се види, може и колико је сати и који је датум... Ево сад ћу ти дам његов ''сајт'' (мислећи при томе на ''е-маил адресу'') па да му пишеш....''.

А амерички образовни систем је конципиран тако да ако радиш редовно домаће задатке и ни једном не избодеш наставника ножем: самим тим си добар ђак. Макар, у државним школама. 

*

Опет, са друге стране, не очекуј много од дружења и пријатељства са Американцем, то јест не уздај се увек сто посто у то: немају они развијен тај осећај превише. Окренуће ти леђа, вођен неком својом логиком а да и није свестан шта је учинио или убеђен сто посто да чини праву ствар. Оставиће те кад ти је најтеже несвестан и једног и другог: и да те је оставио и да ти је тешко. Они нису навикли да се везују превише и пријатељем те могу сматрати веома искрено али да при томе не осећају баш неку потребу да ти то доказују, плаћају или да се за нешто жртвују.

Хоће да се ''ухвате'' за новчаник. Ако се ти међутим понудиш одмах ће ти препустити плаћање. Нема оног специфично балканског и српског гурања и 'ватања за руке. Али ће колико сутра тражити прилику да се реванширају и на тај начин ''раздуже''. Веома су захвални на сваку част зато што је то овде ретка појава али није тачно да они никада не часте. Има тога на послу, највише међу колегама и по кафанама кад изађу после посла. Углавном се иде у круг тако да му на крају дође на исто али нису рецимо као неки Европљани или Словенци (тога се и лично сећам) да свако плаћа за себе. Затим, хоће да часте за учињену услугу или за евентуално учињену услугу ако сматрају да ће до тога некада доћи.

Површне сентименталности и лажне емотивности они једноставно немају у себи. (Опет морам подвући зарад јасноће ове књиге да у овим анализама говорим искључиво у правим Американцима). Углавном не осећају много али за разлику од нас углавном и не осећају лажно. Не претварају се кад су емоције у питању. Углавном су равнодушни али знају и да ''полуде'' емоционално. И никада не крију своје емоције, ма какве биле и на који начин се манифестовале.

У међусобним односима и љубавним везама (свих могућих комбинација) нема много компромиса. Свака страна тера по своме и ретко попушта другој. Екстремним изузецима се сматра попуштање у нечему и доживљава се као поклон или велики знак наклоности. Некад и као доказ неукуса. У Њујорку су везе нешто што би се могло назвати ''пословни однос ради редовног и безбедног упражњавања секса''. Њихове везе и бракови пре подсећају на неки пословни аранжман него на емоцијама прожет однос двоје људи. Да не помињем сада већ обавезне предбрачне уговоре које потписује и најситнија боранија а што је некада било специфично само за богате слојеве.

Ако кажеш ''да си болестан''- не мораш пред њима де се ''превијаш'', грчиш, изводиш ''бесне глисте'' а не би ли их уверио у то. Верују ти. Ако кажеш да ''имаш проблема'', не питају те којих али ти сто посто верују да им говориш истину. Ако кажеш да имаш ''неку обавезу'' исто тако верују и не питају. Несхватљиво им је да их лажеш за те ствари. Ипак, то их неће спречити да зарад обавеза на послу не изађу у сусрет твојим потребама. Они ће ти веровати, чак те жалити искрено али те неће пустити са посла пре времена. Друго је питање и шта они подразумевају под проблемима или обавезама. Често су то за њих и најбаналније ствари. Управо овај њихов став највише злоупотребљава гастарбајтерска каста свих нација и вера и нечесто их због тога доводе у непријатне ситуације.

Цене добар посао, поштују залагање на послу. Неретко ће вам се десити да случајни пролазници хвале ваше залагање и добро урађен посао. Најчешће користе фразу: ''good job''. На послу су заправо веома солидарни и хоће да помогну, чак и непознати ако виде да се са нечим мучите или не можете да подигнете или пренесете.

У аутобусу или возу ће већина устати, уопште се понашати културно са изузетком оних који носе панталоне на пола дупета, накривљене качкете на глави и гегају се док ходају. Они боље да вам и не устају.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: KING OF SWING

Срби су добри војници.

Фото: Игор Ђурић

------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

У цркви Свети Сава на Менхетну подоста света на недељној литургији. Међу нама један црнац врло активан у молитви, једна црнкиња насупрот њега доста пасивна али присутна, и најзад једна Американка из Аризоне по имену Хедер која је на очиглед свих нас а после чинодејствовања свештеника примила Православну веру.

*

У великој сам дилеми шта бих одлучио и на крају шта бих урадио да може да се врати време и да ја седим за мојим  столом, поред компјутера у Лазаревцу и размишљам да ли да попуним апликацију за лутрију која се игра за зелену карту?

Ах, да, и да ми је ова памет...

*

Возио сам лифт ових дана (да, ја понекад аванзујем па ми дају да возим лифт, додуше само горе-доле, не дозвољавају ми да га возим лево-десно). Пита ме један од оних које возим ''јесам ли Србин?'' а на мој потврдан одговор наставља:

''Срби су добри војници. Борили су се храбро и против нациста и против НАТО-а. Велику је грешку направила Америка што је бомбардовала Србију и помогла Албанцима''.

Видим да познаје прилике. Каже да га интересује историја и политика.

Питам га ''је ли Американац?''.

''Боже сачувај, ја сам Ирац!'' - одговара ми и разјашњава све дилеме.

Исто тако у лифту допре до мене, заиста игром случаја, и каталог познате аукцијске куће Сотбеј (Sotheby’s), који у ствари није каталог него богато опремљена монографија. Овај каталог је издат поводом аукције Европска уметност у 19 веку од 24. до 26. октобра у Њујорку.

Има слика чија је почетна вредност 6 милиона долара као што је уље Sir Lawrence Alma - Tadem-e ''Ask me no more...'' , а има и оних које су процењене на 3000 долара као The cat’s repast од извесног Joseph Bail-a. Укупно је понуђено око 350 слика за аукцију. Мени у овом тренутку уопште није битна цена - ако разумете шта хоћу да кажем...

Ето мало приче из ''високих'' слојева коју нисам успео ни да примиришем у прљавим теретном лифту.

*

Порториканка Емили (која ради са мном) зове Српкињу Добрилу (која ради са њом): ''Дроообила!'' - а ова се одазива.

*

Данас је Hallowenday. На повратку са посла сретнем у аутобусу Ђуру који није баш сигуран одакле је (''моје је село ближе Крагујевац а општина је Јагодина, па не знам које да кажем''). Гледа кроз прозор аутобуса маскирану децу са неретко маскираним родитељима па каже:

''Какве бре ово комендије изводе?!''.

*

Ако те већ јебу на силу не мораш да им олакшаваш мрдајући дупетом.

По први пут у Америци бејах отпуштен са посла (у Србији ми се то често дешавало, како се која власт мењала тако су мене отпуштали сви, и ''диктатори'' и ''демократе'', и једни и други увек курвински и иза леђа за разлику од Американаца који ти то саопште директно и ''у очи'', тако да се може рећи да нисам без искуства по тим питањима) и после пар минута поново враћен назад. Разлог по мени баналан, по њима веома важан: одбио сам да останем да радим прековремено, а још нисам члан синдиката да тако нешто себи могу да приуштим. Кад су ме питали: ''зашто?'', рекао сам им да ми треба мало времена и снаге за писање. Тек тад су се разбеснели (ј'опет)...

*

Мислим да си на правом путу да постанеш велики човек оног тренутка кад од властитог трња почну да ти се причињавају дебла а да туђа дебла уопште и не примећујеш. Само, не можеш бити велики човек у туђини, поготово у Њујорку где никога није брига ни за трње а поготову за дебла.

*

Тек придошли земљак ми се куне да неће ногом крочити из Америке док не појебе макар једну црнкињу. Чуо је да нема ништа боље од тога и заклео се пре одласка својим пријатељима да ће то урадити. Ја му кажем, не би ли му мало смањио почетни ентузијазам, да сам чуо да ''нема ништа горе него да те појебе црнац'' - па нека се припази са тим разнобојним варијантама јер овде врло често до последњег тренутка ниси начисто са чиме и са киме имаш посла: кад сазнаш, почесто је касно.

*

Regards from Beckerek

Inbox

''Зрењанин, очај уточишта,

моја тужна писта

за узлет у ништа.....''.

П(ј)есник М. Ненадић

''Шта има Игоре, хоће ли пропанути Америка?

Ја и Неша смо већ пропали: не пијемо, не пушимо, водимо рачуна о калоријама, увече џогирамо... једном речју: прави Амери.

Мислим да је крајње време да завиримо у боцу ''Лозе'' и утврдимо ''да пропало ништа није кад пропало све је....''.

Поздрави тамо и држ'  се.

Д. ''

Original message

From: Igor Djuric

To: D. R.

Sent: Saturday, oktober 28, 2006, 4:16 am

''Поздрављам Зрењанин, житни трг, стару пивницу, белу рибу у локалу на пијаци, Бегеј што зна понекад да потече узводно и Драгана који ми је све то показао,

Игор''.

*

Нешто задњих дана, пре него одем у кревет и покушам да се одморим (а лежем у 8pm јер устајем у 2am) волим да пустим радио. Узмем ''лап-топ'' поред кревета и преко интернета укључим се на Радио 202. Ноћни програм радија (јер тамо је баш у то време таман иза поноћи док се код нас– чуш мене ''код нас''– демони тек буде и спремају за свој посао) ме врати у дане мога детињства и младости када по целу ноћ нисам искључивао стари радио (Порторож) и читао. Читао, читао, ех колико сам тад читао. Кад погледаш све узалудно: данас се ничег од тога прочитаног не сећам. Вани пада снег или дува источка мећава (или најчешће комбинација једног и другог) а мој радио чије лампе светле у мраку као лампиони, греје ме. Греје ми душу. А сада: ''лап-топ'' и наравно имитација свега тога јер сам у међувремену негде погубио душу и изгубио младост. Немам ни времена више да имам душу.

*

Од Гордане:

''...Била сам на Сајму књига после неколико година. Жалим што не могу да поредим овај сајам са претходним, да би сте стекли потпунију представу али за мене је било дивно. Штандови богати, функционално конструисани, сви љубазни, цене заиста ниже него у књижарама. Понуда? Углавном хитови типа Дена Брауна и домаће хистеричне женетине као Исидора Бјелица или Мирјана Бобић Мојсиловић. Срећом, увек има издавача који имају праве и озбиљне књиге... Ја сам,  међутим, остала кратких рукава. Нисам погледала готово ништа за себе, да не помињем Јоцу. Тешко је прегледати књиге са једним оком на Вељи. Па сам поново дошла за пар дана. Куповала сам за Јоцу и за себе. Остаје ми да жалим до неких знатно бољих времена за огромним, помпезним издањима Његоша, Андрића, Црњанског, Исидоре, Достојевског, што је можда малограђански, али у свету у коме су готово све нормалне (нама, јучерашњим) ствари презрене, човек има потребу да зна да макар на полици има савезнике против бесмисла којим нас обасипају...''.

*

У сну одлично говорим енглески. Кад сањам увек нађем реч која ми је потребна. А  онда се пробудим...

*

Јуче су ми шефови на крају радног времена казали:

''Добро, иди сад и пиши али пази ''пратићемо'' шта си написао ''.

Хтедох рећи: ''па ја и пишем да би то неко пратио''.

Али не рекох ништа, само климнух и као мало дете срећан што сам слободан отрчах главом без обзира - на воз. Да бих касније уписао ове реченице које кад их погледам и не завређују својим квалитетом да због њих журим кући.

*

Видео сам ''фићу'' и ''југа'' на Менхетну, чуо од хармоникаша на станици метроа како свира Тамо далеко и видео на телевизији Југо 45 у некој реклами за сендвиче. Можда је после свега виђеног време да се иде кући. Али није прошла једна година а ова књига треба да се пише годину дана.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Thanksgiving day

Американци

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Big Apple

''A propo'' мојих претходних размишљања о стању српске заједнице овде у крају упитах познаника:

''А што нема бифеа ''Шумадија'' или кафеа ''Београд''? Ајде да их ми отворимо, овде има доста Срба, било би посла''.

''Не може'' - каже он: ''одмах би разбили стакла или подметнули пожар''.

''Ко?'' - питам га ја, по мало наивно.

''Сви ови други што већ имају своје локале са својим именима''.

Није ми јасно, мајку му, ја сам све време мислио и дошао овамо са ''убеђењем'' да смо ми ''агресори'' па самим тим и агресивни. Не бих ја тако мислио сам од себе и што волим но сам слушао шта други говоре, шта поједини медији и личности по Србији забалављених уста помињу већ годинама.

Кад оно 'оћеш?!?

Ови ''угњетени'' испадоше баш зајебани.

Да вам кажем у поверењу: тако је било и тамо и онда. Само немојте никоме да кажете. Ради сигурности да не бисте били разбијени и попаљени.

*

У згради где тренутно радим, а где је реч ''рад'' благи израз илити еуфемизам за најсуровију експлоатацију у традицији јужњачких плантажа, живи и педесетак паса и мачака (што мачака, што паса, нисам их баш прецизно побројав'о). Живе боље него већина људи у добром делу света, поготово оном неразвијеном делу. Чиме су заслужили тај статус? - верујте, не знам. Можда тиме што су научили, додуше свакога дана у исто време, кад их изведу напоље да се исеру и испишају по асфалту или у парку а да њихови власници или плаћени водичи после уредно покупе говно са улице (јер су казне велике и примењују се ако не ''покупиш'' за својим љубимцем). Ако их не изведете, међутим, нису научили да се притрпе. Ето, ни толико.

*

Компактор је најсмрдљивије и најпрљавије место у коме повремено боравим у циљу да га испразним пре него га они опет напуне. Кроз отворе на зиду они убацују своје остатке од хране, прљаве гаће и још штошта па све то кроз тунелчић стигне до компактора.

Боже, како су прљави?!

Боже, како смрдљиву храну једу?!

Шта им све не уваљују, по папреним ценама, оријенталци у виду недефинисане хране и не знам ни ја чега?!

Најгоре је што ми руше  мит о америчком сну. Рашта се богатити и живети на Менхетну ако мораш да једеш тако смрдљиву и одвратну храну, у таквом брлогу живети (чекати једном недељно спремачицу која ће те спасити од већ извесне епидемије неке заразне болести) и где мораш свако јутро у 5 сати да изводиш свог љубимца јер ни после толико година и квалитетног живота није научио да се притрпи. А требало би: конзерве разне хране које једу (које такође ја избацујем) мање смрде од наручене хране њихових власника. Поставља се логично питање: ко ту у ствари треба да се притрпи?

*

Добар део Квинса већ трећи дан нема струју. Изгорели неки каблови под земљом па оправка иде тешко. Општа паника и хаос. Повећане мере обезбеђења, полиција даноноћно контролише улице. Градски оци и сви њихови службеници два дана се не скидају са телевизије: извињавају се, обећавају брзу оправку. Телевизије прате рад екипа на терену, грађани исказују своје мишљење, већ се процењују штете, већ се процењује чије ће главе да одлете, и најзад, ко ће платити све то.

Е, да су живели у Србији деведесетих видели би шта значи немати струје (или да живе сада на Космету). Овде се за три пишљива дана дигла цела држава само зато што један мали део сиромашне општине нема струју. Један од градских отаца се синоћ на телевизији захвалио Богу јер неће бити великих врућина тако да ''климе'' неће бити неопходне. Код нас цела земља (осим Дедиња) није имала струју месецима и годинама па не само што се нису извињавали него су нас убеђивали да је тако боље за нас: мањи ће нам бити рачуни за струју па ћемо тако приштедети а и збићемо редове у хладноћи па ће и наталитет да скочи. Са корењем за јело које су нам такође обећавали и том уштедом на храни могли смо и да се   обогатимо.

Могли смо - а ето, нисмо.

*

Американци (прави Американци, ма шта то значило и шта се под тиме подразумевало) су по природи врло ексцентрични и дефинисљиви(?!?). Или су врло љубазни или су крајње примитивни. Или су скроз глупи или су заиста генијални. Скоро је немогуће наићи на неку средњу и нормалну варијанту (опет, ма шта се под тиме мислило и подразумевало, итд ). Једино у чему су сви исти, врло препознатљиви, врло енергични (итд) јесте: долар. Ако им дирнеш у долар или то покушаш, или пак пробаш да задреш у неко право које су стекли доларом (јер се овде права стичу доларима, што више имаш долара утолико више имаш и права) онда постају дивље звери, врло су храбри и одлучни да одбране свој долар по сваку цену ''не жалећи да у тој борби дају и твој живот''.

(Када смо полагали заклетву у војсци сви смо се служили истим триком: када дође део заклетве да се каже ''не жалећи да у тој борби дам и СВОЈ живот'', ми смо сви говорили: ''не жалећи да у твој борби дам и ТВОЈ живот''. На крају је испало управо тако: у ратовима на простору бивше Југославије ми бивши припадници бивше ЈНА на СВИМ сукобљеним странама углавном смо у борби давали туђе животе на рачун својих, најчешће, погрешних и трулих идеала).

Дивљи су у одбрани долара сви: и љубазни, и  примитивни, и образовани, и глупи, и лепи, и ружни, и богати, и сиромашни, и мали, и велики, - сви, сви, сви...

Амерички, а већ помињани, песник Витмен је мане америчког човека овако набројао и поређао: похлепност, ексцентричност, фриволност, одсуство моралне савести, ексцеси индивидуализма...

 *

Свако јутро ми је овде исто, са истим дилемама, истим питањима. Најчешће непосредно након буђења помислим да је све сан и да ћу се пробудити нешто касније у своме кревету у Србији, да ћу после тога полагано устати, обући се и сести за радни сто где ћу радити неколико сати а онда се увући у одело и кренути у град по новине и цигарете, да ћу свратити у своју кафаницу на пијаци где ћу са друштвом отпити неколико Рубинових вињака са све киселом водом и нешто набости на чачкалицу, па после кући на поподневну дремку и увече поново за радни сто где ћу стварати ''ремек дела''.

Свако јутро ми је исто овде: заиста се пробудим. Видим да не сањам: значи иде све по реду, журба, возови, нервозни путници, још нервознији шефови, после назад кући, уморан и прљав, поново возови и исти они путници само још нервознији, најзад ''кући'', туш, ручак и у кревет назад по своје снове (које често немаш времена ни да започнеш а камоли да завршиш јер кратко спаваш).

Свако јутро устанем одем до купатила погледам се у огледало и сам себе приупитам: ''који ћу ја курац овде?!?''.

Не траје много дилема, нема се времена, жури се да се стигне и ако знаш да никада нећеш стићи јер јуриш у круг а јуриш себе.

*

И јутрос сам се исто питао. Да се не понављам више, свако јутро се питају сви овде: и они што су дошли и они што никада нису ни одлазили одавде (а свесни су да су требали).

А јуче сам разговарао:

Он: ''I am Albenian from Macedonia''– енглески.

Ја: ''Qushe ki emri ?''– албански.

Он: ''Агрон, а ти си сигурно са Kосова чим знаш албански? Како си? Шта радиш?''– српски.

Тако. Проговорисмо. Кад нисмо хтели тамо на своме, него смо једни другима оспoравали право да је онај други на своме: ето овде проговорисмо у белом свету, на туђој земљи која никада неће бити ни моја ни његова. Овде проговорисмо, и проговорисмо лепо, на разним језицима не срамећи се да их употребимо. И би нам мило што смо налетели један на другога богами ко да смо срели неког свог  овде у Њујорку на углу 81. и 80., ту баш на Ист Енд Евенији, кажем опет: у врло туђем свету. А онда... свако на своју страну... ипак осврћући се у намери да се уверимо да нас неко од сународника, од ''наших'', није случајно видео.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Locker room