Jedna godina u Njujorku  
 

KING OF SWING


О њиховој примењеној креативности и практичној уметности? И успешности у томе?
Треба снимити хиљаде и хиљаде серија, филмова и песама месечно да би се заситило гладно тржиште ко зна колико медија, ко зна колико конзумената, не само у Америци већ и у целом свету и на крају стотине хиљада потенцијалних спонзора којима треба реклама више него ''озеблом сунце''. Треба насликати милионе слика, или направити исто толико фотографија, да би се декорисали сви пословни простори по Америци, све куће и станови. Зато се занат мора радити беспрекорно али се нема времена за умирање у уметности, јер се стално тражи нешто ново и нешто више. Читави тимови људи фабрикују тако ''уметност'' - мора им се признати веома  успешно. Да не говорим о рекламама и рекламном материјалу који се већ и не може измерити по својој обимности. И укус се осећа према дубини џепа послодавца. Што је џеп дубљи то ви у декорацији, реклами или било чему сличном осећате укус, лепоту понекад и праву не банализовану и непрактичну уметност. ''Колико пара толико и укуса'' - могла би се и тако дефинисати. Или: ''колико пара толико и уметничког''. Мада нису имуни ни на кич али су то ретки случајеви јер углавном те послове препуштају професионалцима.
*
Поруке подршке Срба из Америке политичарима у Србији пред предстојеће парламентарне изборе:
''Брате ... само реци летећемо као NETS-i'';
''Ој ... само рекни хитаћемо као YENKY-i'';
''... напред јеси за тобом смо као JETS-i'';
''Ти ... само врисни јурићемо као KNICKS-i''.
*
Најзад су амерички медији, поготово електронски, после подужег информативног и пре свега сензационалистичког ''поста'' дочекали својих пет минута  глобалне ексклузивности. Погубљен је Садам Хусеин. Убрзано, брутално, малтене без права на жалбу. На америчким телевизијама је проглашена ''узбуна првог степена'' или како они воле да кажу ''узбуна ....па нека боја''. Кренуо је шоу програм. Стари снимци, разни ''назови'' стручњаци и наравно много, много, много реклама. Није богохулно да посумњам да су баш медијски лобији прижељкивали погубљење у петак вече, пред Нову годину, када је гледаност телевизија највећа. И заиста, погубљење се некако поклопило у ударном времену, у ударном викенду када су рекламе најскупље а гледаност енормна. Американци су стигли кући расположени, петак је вече и пред њима је продужени викенд због Нове године. Завршили су оброк и седају пред телевизију. То је идеално време да им се преко реклама ували нешто јер још нису почели да пију а за неколико сати почеће и то, и: онда је касно.
Бољи али ни морбиднији поклон Американци нису могли добити у новогодишњем програму од Великог брата (наравно при овоме мислим на Орвеловог Великог брата и оно што та синтагма симболизује а не на онај ступидни телевизијски шоу који је и са једне и са друге стране намењен искључиво дебилима: и они који учествују и они који гледају). Јер они заиста воле да им с' времена на време кутија која им значи све у животу, коју највише воле и којој све верују ''проспе'' и по мало праве крви а не само оне филмске и холивудске.
Ирачка телевизија је приказала снимке где се види како Садаму намичу омчу. Био је видно уплашен али не толико да му се доза пркоса не примети. Чаушеску, којег сам такође гледао на телевизији пред стрељање, био је срчанији и одлучнији пред смрт. Садам се мало погубио.
Касније се испоставило, а то се видело на другим снимцима начињеним мобилним телефоном, да су егзекутори малтретирали погубљеника, да су га вређали и да су ликовали пред његову смрт. То оставља још горчине у устима и доказује колико је америчка ''правда'' заиста правда. Шта би тек телевизије дале за такве снимке? Или не би? Овде и те како постоји аутоцензура, много више него што би ико необавештен помислио.
Штампани медији су били још морбиднији и неукуснији у својим извештајима. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: KING OF SWING.
*
Обишао чувену јелку испред Рокфелер центра (Rockefeller center), видео и чуо исто тако чувену САКС-ову (SAKS) зграду која светли и ''пева'' и разгледао архитектонски интересантну и монументалну катедралу Св. Патрика (St. Patricks Cathedral). Све је то део пакета Божићног и новогодишњег доживљаја.
*
Пре неколико дана је преминуо бивши амерички председник Џералд Форд (Gerald Ford). Каријеру професионалног играча америчког фудбала заменио је каријером политичара. Председник је постао игром случаја јер је наследио импичментом (impeachment) смењеног Никсона. Американци су га испратили са поштовањем и достојанствено. Они поштују своје бивше председнике. Скоро све телевизије су преносиле церемонију испраћаја. Војска је изводила до најситнијих детаља устаљену и увежбану кореографију. Са бајонетима на пушкама све време су ''чували'' свог мртвог  бившег председника. Њих не интересује колико који бивши председник има крви на рукама ако сматрају да је ту крв проливао другим народима за добробит америчке државе. Форд је свакако био један од оних који је чинио најмање зла по свету али то не мења ствар – и да је би одговоран за смрт неколико стотина хиљада људи негде у свету Американци би га са истим поштовањем испратили. 
*
Када почнеш да радиш у Америци, поготову после наших српских искустава, заиста је тешко на почетку. Треба се свикнути на темпо, на захтевност послодаваца, на дисциплину и енормну норму коју ти задају. Али временом се навикнеш и бива лакше него на почетку. Научиш да понекад и ''уватиш кривину'', ретко али може. Науче се ''цаке'' и трикови, упознају се шефови и њихове навике. Ноћна смена понекад и дремне, зависи од посла и места. Али! - на две ствари треба заборавити када радиш у Америци: да пијеш алкохол на радном месту или да одеш пре времена са посла. То јест, можеш да их радиш док те не ухвате. А, ухвате те веома брзо и истог разлога као и овде: увек се нађе неко ко ће те цинкарити и углавном тај цинкарош није Американац.
*
''Лепо је то што пишеш књиге, ето боље и то него да идеш по кафанама или да се курваш. Али ипак, држи се ти ''посла'', то ти је сигурно, уђи у ''јунију'' то је добра ствар, а кад имаш времена слободно пиши, мада би ти било боље кад би могао да нађеш и други посао. Ко ради два посла тај много добро живи''. - (''добронамерни'' савети људи који нису у животу прочитали до краја ни једно упутство на артиклима које купе) 
*
О ''младој'', ''паметној'' и ''лепој'' Србији која је напустила отаџбину задњих година и коју ''рабе'' медији и политичари код нас  а коју срећем овде, немам пуно чега рећи, понајпре не много лепог. Додуше ни ружног. Најрелевантнија чињеница у целој причи јесте да су заиста неки од њих млади, па и лепи, мада око тога колико сам паметних срео могло би се и дискутовати.
Углавном су то људи без идентитета и икакве визије, са сумњивим моралним и људским квалитетима. Једина им је жеља да остану овде и буду што даље од Србије, својих корена и својих ближњих. И док су тамо ''кукали'' на све и свја, овде пристају на много горе ствари: на најгоре по њих компромисе кад су у питању њихова људска и грађанска права, њихов статус и када су у питању послови које овде раде. Овде они немају никаквих права, поготово у почетку када дођу ''без папира'' и зато раде најтеже и најлошије плаћене послове. Али се не јадају као у Србији која их је скоро бесплатно школовала, лечила, поправљала зубе и спортски образовала. Остају најчешће на две варијанте: женидбом и удајом ''за папире'' или се уписују у неке сумњиве школе па онда на тај начин максимално продужавају боравак. Приче о политичком азилу им више не пролазе мада су раније највише на тај начин остајали.
Наравно, срео сам и изванредних људи у сваком погледу: образованих, паметних, поштених. Такав је мој пријатељ Бранко који је завршио факултет и жели сам и без ичије помоћи да успе у Америци, такви су били студенти који су радили летос па се вратили али у глобалу та извикана ''младост Србије'' коју обилато у својим демагошким говорима користе поједини политичари у Србији и која се сада шета и ради по Америци ништа доброга не би донела Србији и да је остала тамо. Све су то углавном саможиви егоисти који мисле само на себе и којима је новац и овдашња ''потрошачка идиотарија'' и мајка и отац и отаџбина. Они зато и остају овде: јер се изванредно осећају у овом безосећајном друштву. Они су у систему без емоција какав је Амерички систем ''као риба у води''. Нису они до краја криви за то. Родили су се и стасавали у најтеже време, били су под утицајем разних догађања и сведоци тоталног пада система вредности у Србији. И сад се не могу мењати. Верујте ми: сви су на своме месту и зато не треба позивати никога да се врати тамо где се не осећа добро и где то не осећа као своје.

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку