Jedna godina u Njujorku  
 

Que Passa Amigo?


Фото: Игор Ђурић
------------------------


Сви што су ми до јуче говорили да се у Америци тешко ради и да нећу издржати ни недељу дана данас ми говоре како све то и није тако страшно сада како је било некада кад су они пристизали.
Да га јебем ако ми је ишта јасно. Најбоље би било да ме оставе да сам у својој пећини лижем своје ране.
*
Сањам неку ноћ како ме хапсе Шиптари, за време рата, припадници терористичке и бандитске ОВК, ја се мучим да утекнем, додворавам се, лажем, покушавам да сакријем свој идентитет, да се сетим неких албанских речи... Ратне трауме, то ли је то?! Често сањам све то слично или мало другачије, како бежим а ноге ми тешке или како ми се заглавио метак у цеви баш кад треба да узвратим ватру или како неће кола да упале.
Али ово ноћас беше нешто другачије. Скупили се Шиптари, сви исте униформе (немачка шара), кезе се, показују ми амблеме (црвено-црне), држе у рукама кинеске варијанте ''калашњикова''. Кад одједном, испред мене у истој униформи (немачка шара), са истим амблемом (црвено-црним) и са америчком пушком М-16 (тај сам детаљ баш запамтио добро) испаде прави правцати Мексиканац, мали и буцмаст са све танким брчићима, (назваћемо га за ову потребу оригинално: Хозе). Каже ми сасвим добронамерно и без икакве агресивности (за разлику од ових других):
''Ke pasa, amigo?''. (Que Passa Amigo)
Ја га погледам, па му кажем:
''Који ћеш па ти курац красни овде? Није ово твоја прича, нити твој кошмарни сан!''.
У пола реченице ме пробуди звоњава будилника. Устанем и кажем сам себи: ''...који ћу курац ЈА овде...''.
*
Познаница ми каже да у ''тој и тој'' школи на улазу у зграду постоји ''метал детектор'' како би се ђацима одузимали ножеви и боксери, исти они као на аеродромима и на царини. Узимам црвену оловку и прецртавам школу и ''areu''. Ту га вала нећемо тражити стан и уписивати сина у школу. Ако је вајде, доста је било ножева и сличних дрангулија. Зар смо за то доходили чак овамо?! Имамо ми ножева и боксера и по Србији. Овде би мало мира, ако је могуће? (А врло тешко да јесте).
*
Купио сам прву књигу од како сам у Америци и Њујорку (што му дође на исто, ако ћемо право). У једној врло јадној антикварници, ту на углу, где су главни ''антиквитети'' сада већ превазиђени видео рекордери, вокмени и кафе апарати, нашао сам књигу репродукција Ђотових (Giotto) слика, пре свега фресака. Књига (монографија) је штампана 1950. године у Швајцарској а издавач је ''Iris Books Oxford''. Књига носи наслов ''Giotto, Frescoes''. Исту сам платио 6 долара дубоко убеђеној Мексиканки (ke pasa...) да ме је поштено намагарчила и да сам преиспољна будала. Ваљда ми се због тога стално обраћала са: ''sweety''.
Првом познанику којем сам је показао (не Мексиканку него књигу) у намери да се похвалим добрим пазаром није се свидела. Видео сам по његовом понашању да мисли исто што и дотична Мексиканка. Није ме додуше назвао ''слаткишем'' али ми је поверљиво у ''пола ока'' казао: ''Чувај се, све су то секташи''.
*
Воће је лепо ''наизглед'', разнобојно и по величини исто. У лепим пластичним или картонским кутијама а неретко и у посебним мрежицама. Понекад је и слатко. Обавезно од њега добијеш пролив. Чим га опереш почне да буђа и смежура се. Ваљда му скинеш све те заштите које га одржавају.
(Да се разумемо, причам о воћу које купујемо ми ''обични'' по трговинама. Богаташима се сервира само природно и свеже, органик, без адитива и хемикалија).
Гледао сам раднике испред продавница како крпом бришу и гланцају јабуку по јабуку. И тако цео дан. А мислио сам да тога има само на филму.
Поврће је одвратно и неукусно (буквално, без укуса) и врло склоно труљењу. Кад погледаш и шта ће ти?! У земљи где нема печених прасића и јагњета испод сача који ће ти ''па мој'' и добра салата?!
Због свега сам зато из чистог ината у једној продавници купио пакет минералне воде ''Раденска - Три срца''. Тек толико да њоме освежим своју већ и онако полумртву југоносталгију. Неко ми успут на чистом српском довикну: ''Ко пије ''Раденску - Три срца'' не може да прца''.
Да знаш.
*
Први пут закасних на посао. Оно, у Србији задњих десетак година био сам ослобођен те обавезе устајања и одлазака јер нисам имао ''на шта'' да закасним. Како је која власт смењивала другу одмах би се ја нашао у ''пакету'' да останем без посла. Углавном су други каснили кад је штогод моје било у питању. Од самог јутра би ми сумњиво кад М дође из супротног правца ал' помислих да је то нека њихова ''викенд'' ујдурма па пређо' преко тога, наивно уђо' у воз и завали' се да дремнем до следећег преседања. Таман сви ''ушећерили'', још није ни свануло како треба, кад оно: 'оћеш!!! Стаде воз. Кажу: ''врше се оправке, сви напоље!!!''. Ми сви на врата, збијамо се један до другога (''да чувамо друга рањенога''), да се не погубимо. 
      Одма' се виде новајлије: то су они што зверају око себе, погледују свакога молећиво у очи, нису више сигурни ни како се зову, са групом би, не би. Дежурни радници метроа, са све шапкама попут ''SS'' официра, усмеравају нас према неким вратима (додуше не деле нам сапунчиће направљене од наших предходника али нам деле неке папирчиће, карте ли су, шта ли су?). И ми онако збијени и ужурбани подсећамо на клијентелу ''коначног решења'', Јевреје и Цигане, ја подсећам на оно што јесам: на Србина пред вратима Јасеновца или Дахауа (у овом другом ми је сужњевао један деда, тачније очев ујак). 
      ''У аутобус!!!'' вичу SS-овци, кидишу на нас пси са ланца, туку нас јачи путници, они посебно пробрани из претходних тура. Па у аутобус. Па из аутобуса. Па у воз. Па из воза. На 77-и strit. Окасних. Трчао сам колико ме ноге носе, ама џаба: казаљке на сату биле су брже. Видим омашио сам добрих петнаест минута. Спремам онако трчећи извињења и објашњења, оправдања и ''вађења''. Вадим речник да пронађем најбоље фразе за улизивање и ''дупе-увлачење''. Мислим се: дал' да им кажем да ми је деда умро, и онако је већ мртав, Бог да му душу прости, па нек помаже сад кад сам у невољи. Кад оно: 'оћеш поново! Мој нови пријатељ Selim Kanh видевши да ме нема уз'о  па откуцао моју карту. ''I am panching your kard''. И да видиш, прави се невешт к'о да ништа није било. Недеља је, само ја и он радимо, па нико и није приметио моје кашњење. За понедељак је важна на време откуцана карта.
Не знам како ћу се вратити (мислио сам се тад). Јесу ли поправили пругу. (''Иде Миле, гори му цигара...''). Овде никога није брига ако касниш кући.
ПС.
Данас сам пробушио прву рупу на каишу после дужег времена. Можда после петнаест година. Мислим, прву за затезање. До сада сам бушио рупе само за опуштање. (Што ми је стомак био опуштенији ја сам све мање био то исто).

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Ridgewood

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку