ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

Big Apple


Фото Игор Ђурић
-------------------------------------

Богами сам ових дана добро радио. Не у смислу да је мени било добро док сам радио него у смислу да је њима било добро а мени лоше. Гледао сам нафраћкане станаре како лежерно пролазе и уживају у томе да неко ради и чисти за њих. Јеби га, знао сам ја и пре него сам дошао да овде ништа не дају ''за лепе очи''.
Осим, да се еуфемистички изразим, хигијеничарских послова који се често граниче са тешким физичким, имао сам и пар згода и незгода. Једна од станарки ме позвала по имену. Добар напредак. Разговарао сам и са једним љубазним Јеврејином Пересом у  лифту. Пита ''одакле сам''? Када је добио одговор затим пита ''је ли рат готов''?
''Јесте, хвала Богу'', одговорим ја.
Хвала Богу.
Да му не останем дужан и ја њега питам за рат у његовој постојбини:
''Тамо никада не престаје'', одговори ми, мада сам приметио да је остао недоречен, као да је и он на крају хтео да дода: ''хвала Богу''.
Онда ми се десила и неприлика на вратима ''лобија'' јер нисам могао да нађем кључ од празног апартмана за агента који издаје станове. Водио је неке Индијце у жељи да им ували педесет квадрата за око 3000 долара месечно. Кад је чуо мој енглески Индијац је подозриво и са пола гласа рекао агенту:
''Rashan''.
Агент му је одговорио:
''This s New York'' - у смислу: ''немој да бринеш има свега и свачега''.
Ја сам у себи рекао:
''Welkome''.
А шта је заправо Њујорк?
Град који ''никада не спава''?! - да јесте и то.
Светски центар економске и сваке друге моћи?! - наравно и то.
Центар света кад је култура и уметност, па и мода у питању?! - да свакако.
Све је Њујорк то и много више. Њујорк је свет. Цео свет са својим репрезентативним узорком на једном месту. На једном острву, јер све се то налази у ствари само на Менхетну. Остали делови Њујорка служе само за спавање ''сиротињи раји'' или богатој фукари, зависно од тога који је део града у питању. 
      Почетком 17 века Менхетн су од Алгонкин Индијанаца купили Холанђани (кникербокери) за 24 четири долара, наиме на толику суму су процењене перле и огледала које су дали уместо новца. Због тога се овај крај у почетку звао Нови Амстердам. Последњи холандски гувернер Питер Стивенсат потписао је 1664. године предају града у руке Џемсу, војводи од Јорка. Град је због тога променио име у данашње: Нови Јорк. Енглези су 1783. окончањем рата за независност дефинитивно изгубили град који је неко време био и престоница. 
      Њујорк је град који данас има између осам и девет милиона становника. Колико стварно има? - то нико не зна јер свакодневно овде људи нестају и појављују се. О илегалцима који сви личе међусобно ''ко јаје јајету'' не вреди ни говорити. Само викни гласно на улици: ''Хоѕе!'', и педесет људи у твојој непосредној близини ће се окренути. Извириваће из аутобуса, из локала, из подрума, из канализације... 
      Кад смо већ код статистике а ако је веровати др. Вилијему Сангеру и његовој ''Историји проституције'' 1858. године у Њујорку је живело приближно око 700 хиљада становника. Од тога броја проституцијом се бавило око 7860 углавном жена. Крајем тога века је већ је било око 50.000 курви у Њујорку. Колико их данас има, то заиста нико живи не зна?! 
      Њујорк се налази на 6 метара надморске висине. Састоји се од следећих општина: Manhattan, Bronx, Brooklyn, Queens и State Island.  Њујорк зову још и ''Велика Јабука'': ''Big Apple''. Њујорк се налази на ушћу реке Хадсон (Hudson river) у Атлантик. Она је добила име по Хенрију Хадсону (Henry Hudson) који је са својим бродом ''Полумесец'' (Half Moon) 1609-те године први истражио ту реку. 
      Тренутни градоначелник јесте Michael Bloomberg. Један од градоначелника био је и Fiorella La Guardija по коме носи име један од два њујоршка аеродрома. Други носи име по убијеном председнику Кенедију. (Дакле и Американци су убијали своје председнике. Један црнац је хтео да се покаже информисаним и духовитим па ми је рекао: ''Ооо.. из Србије, ви убијате своје председнике'' (мислио је на Ђинђића). ''Да'' - рекох му - ''убили смо Линколна, Кенедија, Мартин Лутер Кинга и многе друге''. Тај мамлаз ми се више није јављао. И није требао јер мислим да су Американци убили своја четири председника: Абрахама Линколна – 1865., Џејмса Гарфилда – 1881., Вилијема Мекинлија – 1901. и Џона Кенедија – 1963., али су успут још пуцали или припремали атентат на једанаест председника). 
      Њујорк је 1630. године имао 300 становника. Имао је и једног црног градоначелника: David Dinkinsa. Најзад Њујорк има око 500 галерија, 150 музеја и преко 100 позоришта. Пре помињани ''Кип слободе'' (где су ми одузели бритву, матер им) изграђен је као поклон од Француске 1886. године и ако ћемо поштено он се не налази у Њујорку него у Њу Џерзију. У Њујорку је најзад и седиште Уједињених нација на ''East riveru'' које поред политичке важности доноси и велике приходе граду. У дворишту зграде УН налази се статуа ''Свети Ђорђе убија аждају'' а пријатељ ми објашњава да је аждаја изливена од остатка совјетске интерконтиненталне ракете. И заиста се види да је то некада и била. Само ми се чини да у мало поранили са симболиком: има још доста опасних а активних оваквих аждаха у Русији. А некад смо били тако поносни што су делови овога лепога здања грађени од мермера са Брача. Данас, макар ми Срби, више нисмо поносни на то. Можда што су УН убадајући ону аждају и нас Србе добрано боцнули.
Ето укратко. Са оволико текста се у Америци докторира на појединим (скоро свим) факултетима, које овде називају ''колеџима''. Додуше, само ако хоћеш већу оцену. За тек прелазну може и мање. И стварно: да их видиш ама баш ништа не знају, скоро половина (мислим на оне школоване, наравно) не зна ни да пише. А опет све функционише, имају најбоље стручњаке (у стручном смислу) и све најбоље на свету. У чему је јадац? Знају где треба да траже кад им нешто треба и не жале новаца да то себи и доведу. Не жале да плате туђе знање.
У ствари нису глупи: српски писци им раде као чистачи. Замислите онда ко им тек ради као писац (ако им затреба, мада ретко ко од те феле њима фали)? Наиме, сценаристи им и затребају, писци: јок.
*
6:00 ам
У возу су сви мрзовољни и поспани. Ни једног ведрог и насмејног лица. И ја сам сличног расположења и моје лице одаје бесмисао свега овога и мрзовољу коју најчешће гастарбајтери не признају. Одједном са МП3 плејера до мојих ушију допире Арсен Дедић и ''Дјевојка из мога краја''. Однекуд је долепршао осмех. Ја сам насмејан, једини у возу. Магија.
6:00 рм
Иста сцена. Покушавам поново. Није мала ствар бити срећан и насмејан међу масом мрзовољних и тужних. Не иде иако иста песма путем истих слушалица опет допире до мојих (истих) ушију. Нема магије. Није ''легла''. Не може то на силу. То иде само од себе. То су бре, да се народски изразим: осећања.
Драган Николић у ''Ко то тамо пева'' каже:
''Млада, живот ти је као песма, ако не ''легне'' у право време као да га није ни било''.
Баш тако.
*
Мој тренутни ''супер'' (supervaisor) на послу, Мађар по имену Ласло, кад год ме види, говори ми:
''Relax man''.
Ако икад будем штампао ову књигу променићу му име и националну припадност да му не би одузели америчко држављанство.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Американци

Uncle Sam


Фото: Игор Ђурић

Кренуо сам да купим хлеб. Проклета балканска навика да се без хлеба не једе ништа, чак се и не седа за сто. Гладна поднебља вазда била па остала навика у народу. Мајке и бабе су нам увек говориле: ''једи 'леба више, немо' то месо без 'леба, удроби 'леба у ту супу''. Или баш кад хоће да нас почасте о Слави или Божићу: ''На, поједи то без 'леба''.
Елем, било како било, кренуо сам да га тражим (њега: 'леба) па ме тако пут нанесе ка ''Forest av''. Пролазим поред Kafe Tirana”, ћевабџинице Bosnia и кафеа Ulcinj (који очито држе Албанци из Црне Горе). Evropuдржи Ибро и ту су производи из бивше СФРЈ. Само кафеа ''Шумадија'' или бакалнице ''Београд'' нема нигде. Никако да видиш нешто слично а Срба у крају колико хоћеш. Зато смо и пропали мајку му, мислим се док плаћам Ибру хлеб.
*
Сваки слободан час, којих је све мање и мање а из околине ме убеђују да ће се тај тренд наставити до неслућених размера, искористим да прочитам нешто. Под условом да имам снаге да држим књигу у рукама и држим капке отворене. Ето тако данас приводим крају књигу ''Мит о ђаволу'' Џефри Бертона Расела. Није нека књига а ја другу тренутно немам, па шта ћеш?! Нешто покушава али му слабо иде. Види се да никада није имао посла са ђаволом. Благо њему.
Од најстаријих религија и цивилизација па до данашњих дана он покушава да проникне у тај мит (ето још једне заблуде чим говори о ''миту'' а не о ђаволу самом) углавном лоша књига коју читам у право време (ја читам све књиге: и добре и лоше, највише волим да у мислима читам оне које још нису написане а ја планирам то да учиним).
Ако треба тражити данашње идеално станиште ђавола онда је то свакако Њујорк. Није да олајавам град у који сам дошао својом вољом али ми се такав закључак некако сам намеће. Град са свим својим тунелима и мрачним местима, са скупоценим зградама од мермера, град коме се богатство, разврат и криминал не могу измерити, град који никада не   спава, савремена верзија Содоме и Гоморе, град који има више пацова него људи - то је град за ђавола.
Ако би пак, по мени а за неку адаптацију, требало пронаћи савремени изглед врага или описати данашњег ђавола (који свакако мења изглед у складу са временом и поднебљем у којем се креће) онда је мени најближи изгледом онај чичица са брадицом и цилиндром у бојама америчке заставе (Uncle Sam) што прстом позива младе Американце да приступе америчкој војсци и тако оставе своје кости у некој вукојебини за коју никада нису чули у животу.
Е, ово већ јесте олајавање.
Оне ''чичице'' са доларских новчаница, пак, уопште не изгледају лоше то јест могло би се рећи да изгледају ''ђаволски добро''. Услов за њихов добар изглед је да су у твом џепу.
ПС
Сећам се када је деведесетих почињало срање код нас у Југи биле су врло популарне пароле типа: ''хрватска лисница у хрватски панталоидни одељак'' или ''српски буђелар у српска недра''. Последица тих парола јесте неколико десетина хиљада мртвих људи. И неколико стотина хиљада протераних. Они који су ''имали среће'' данас се срећу по америчким градовима. Српско, хрватско и бошњачко је само дупе (по којем нас шутира ко год стигне) док су лиснице и буђелари амерички чак и онда кад мислимо да су у нашим џеповима.
Uncle Sam:
“I want you for U.S. Army”.
Uncle Diabolo:
“I want you for $ army”.
*
Неку ноћ је у Централ парку Њујоршки симфонијски оркестар извео концерт. Људи су донели ћебад, закуску, пиће, седели су на лепој и однегованој трави и уживали у музици. Није мала ствар гледати Њујоршки симфонијски оркестар и то уживо. И то бесплатно. А ето, могуће је у Њујорку. Социјализам на делу куме а не као код нас: свињске полутке и црни лук у џаковима.
ПС
Понекад и бибер у џаковима ако га пре тога нису појели мишеви: ''једу и плачу, мајку им јебем''.
*
Идиотски, неуморно, безброј пута овдашње телевизије понављају једну те исту слику и говоре један те исти текст (било коју слику и било који текст) на својим телевизијама и њиховим вестима. Знају да имају посла са идиотима али знају и то да идиотима треба више пута понављати а не би упамтили шта им ваља чинити. Па чак и не-идиотима  уђе у главу хтели не хтели то. То се зове испирање мозга и упражњава се у целом свету али нигде као овде. Развијена земља па и могућности за испирање мозга много веће. Могу само да замислим шта су о нама говорили и  понављали деведесетих (мада знам доста али не верујем да је то ни зрно песка у пустињи идиотарије). Не треба гледати то смеће.
Једино што је за утеху и хвала Богу те нас ових месеци и дана скоро и не помињу па смо самим тим и остављени на миру. Далеко им лепа кућа. Кога они туре у главне вести томе се не пише добро.
*
Веровали или не, а нема потребе да ми не верујете (сумњајући да због сликовитости и нарације измислим по нешто, али не, у овој књизи заиста износим само доживљено уз мале естетске интервенције) гледао сам данас у ''Gates ave''  старијег господина изванредно али ''ретро'' обученог у пратњи такође старије госпође како је из свег гласа и ''свег мозга'' певао Stranger in the night Френка Синатре и то врло, врло успешно, чак шта више лепо и могло би се рећи да је чичица некад можда и живео од певања. Стекао сам утисак да певајући жели да на неки начин протестује иако не знам против чега и против кога. Али можда треба тражити одговор у чињеници да је пролазио улицом где се енглески (инглешки) може ретко чути. Друге језике да: можете чути - енглески ретко и тада искварено. Можда је чичица протествовао управо против тога.
*
Од када сам овде, а ево има већ неколико седмица, да вам кажем: поштено се не наједох. Или ја брате једем погрешну храну. Без укуса је и мириса (осим кад се поквари). Добро изгледа, лепо је упакована - али ништа не осећаш док је конзумираш. Нема ужитка, финеса, перверзија. Јести овде и јести у Србији - исто је и што и - мастурбирати овде а ''водити љубав'' у Србији. Само што би овдашња онанија била пропраћена уз нешто бољу порно продукцију. Код нас у Србији се барем зна, начисто је: или имаш, или немаш да једеш. Али кад имаш онда је то као вођење љубави са женом из снова.
ПС.
Пијење је нешто друго: вискија, пива и сокова има на стотине врста и сви су укусни. Ал' немају времена да пију, јеби га.
ПС1
Временом сам пробао доста ''кухиња'' и силом прилика се навикавао на неке од њих. Тако сам на паузама за ручак јео заслађену кинеску свињетину, арапску пилетину мешану са поврћем и гирос који су они држали за свој (и Грци га држе за свој), јапанске варијанте сирове рибе популарно назване суши, морских салата од хоботнице, шкољки и шримпфа, крваве америчке бифтеке, пице и пасте, мексичке папричице у разним прилозима и сосевима и неизбежне ''пико'л'' краставчиће које ми овде зовемо ''барени кисели краставци'' - али сам се хранио и ћевапима у ''Босни'', сувомеснатим производима код Мунћана и бурека на ''Форесту'' (уз неизбежно домаће кисело млеко).
У ћевабџиници ''Босна'' уоквирена слика неке џамије из Бања Луке а испод пише да су је срушили Срби у време последњих ратова. Зато сам Мексиканцу који пече ћевапе за сваки случај говорио а да би заметнуо траг: ''валахи су право добри, ко халва слахтки, шућур Алаху'', а он ми одговарао ''si, si...''. 
*
Дан нерадан а пун неких небитних али евидентних  догађаја.
Листам ''New York Post'', па се приупитам више онако сам за себе: где ископаше сад Слобу Милошевић (из чистог ината и жеље да их наједим - тепам му)?! И то баш ових дана кад се Израелци и Палестинци сатрше ракетама и бомбама, е па то ми заиста није јасно. Да неће њега мртвог и за то да оптуже.
Испод његове слике стоји текст: ''Човек крив - суђење отегнуто - је ли то био циљ''.
Поручујем кретену који је ово писао 13. јула 2006: ''Е, јеб'о те Слоба, докле бре више...''.
Поквари ми се полу-празнично расположење данас јер сам управо поштом добио “green card”, мада да вам кажем искрено не видим ни један разлог због којег би' се радовао али да не бих разочарао околину правим се као да сам срећан. У ствари ја и нисам добио ''грин карту'' већ неку картицу на којој пише: ''permanent resident card''. И уопште није зелене боје, није скроз зелене боје (и да се каже ''сива карта'', што би више по симболици одговарало, не би се погрешило) мада има ту и тамо зелених нијанси. Ипак им треба признати да знају да упросте компликоване ствари: ''зелена карта'' и готово, шта ту има да се компликује и ''ломи језик'' кад се и онако за њу интересују углавном они који и не знају енглески језик.
Поподне кренем у обилазак, саветују ме, да ако имам жељу шта да видим да чиним то сада док стварно нисам почео да радим: ''неће ти после пасти на памет да радиш ишта осим спавања'' - утешно ме саветују. Кренем да видим ''Кип слободе''   (''Statue of liberty''). Ко велим: не иде да си у Њујорку а да не видиш макар једном тај кип (и углавном га свако види само по једном, јер свима досади да се опет ломатају по туристичким фериботима како би видели нешто што су до сада хиљадама пута видели на сликама или на филмовима).
Алииии !!!! - Балканац је Балканац и кад је на Балкану и кад је у белом свету: не иде нигде без бритве, ћакије, перореза  итд . Добио сам на поклон један ножић, доста квалитетну кинеску копију оних швајцарских бритвица али ни сам не знам што сам је тутнуо у торбу и тако је заборавио па је данима носао са собом. Ајд' да кажем да ме је окуражило што сам од данас и званично ''ресидент'' па сам сматрао да аутоматски имам право да носим 'ладно оружје.
Прођем поред обезбеђења а ''оно'' пишти ли пишти. Они на мене, све неки црнци од по 150 кила и нађоше ми бритву. Ред иза мене, сви нестрпљиво али са дозом знатижеље чекају расплет а мени непријатно. Покушавам да им објасним да сам ''ресидент'' ама не јебу ме ни два посто. Веле овако: ''или да узмемо бритву или се врћи напоље''. 'Де да се врћем напоље кад карта за обилазак кипа кошта 12 долара а бритва упола мање. А опет жао ми и ножа, некако ми прирастао за срце. Ипак на крају израчунам мању штету па дам нож. После се мислим: како бих успео да отмем ферибот са 200 путника и 20 чланова посаде једним џепним ножићем? Никако!!! Бацили би ме уз море са све бритвом. Бар ме нису гурнули на острво ''Elis'' у карантин а које се налази ту у близини, као то су то чинили са некадашњим досељеницима међу којима је био и тада слабашни Вито Корлеоне.
28 октобра 1886-е године председник Артур Кливленд открио је тај кип тежак 225 тона који је са постољем висок око 90 метара. Аутор тога здања је кипар Фредерик Огист Бартолди.
Пресело ми разгледање. Направио сам стотину снимака дигиталним апаратом из ината а и може ми се: нема филма. Кад сам набавио тај апарат пре неколико година па сам важан кренуо да сликам тетке и стрине све су ми од реда говориле: ''нека дете, нем'о  да трошиш филм на нас''.
Обишао сам и рупу где су некад биле ''близнакиње''. Препуно туриста. Њима се 'оће да од свега праве паре. На средини стоји крст који је наводно остао од две заварене челичне греде мада ја ипак сумњам да је то накнадно додато да би горе поменути туристи имали шта да сликају.
У повратку узмем W па до ''Times sq''. Све сија, најзад права Америка, излози   бљештави, гужва, само севају блицеви, ''троше'' се филмови, рекламе по зградама пале се и гасе у различитим бојама. Лепо нема шта.
Шта ћу ја овде?- присетих се најзад да се само-упитам. Па мени је место у оној кафаници на пијаци у Лазаревцу са Слобом и друштвом, међу своје  људе, међу своје приче. Мени је место да се понекад срећем са Љушом, да одем до Прељине код Салета, да се смејем са Џогом, да се гребем за слике код Гишке, да се гостим са буразерима и ''вучем за уши'' Јовану, Милицу, Данила, Вука и Уроша. (Мени је место, ако ћемо право, у Истоку али је то дуга, друга и болна прича). Овде ништа није право, ништа није онако како изгледа и како је представљено. Овде се људи смеју само кад треба да севне блиц. Желе да покажу својој родбини у повратку како су се слатко науживали. Целу годину су радили као коњи и трпели свакаква понижења да би се овај викенд (или неки други, сасвим је свеједно) сликали на ''Тајмс скверу''. Само ће им  слике и остати на крају животнога пута а и оне ће бити бачене у смеће од стране њихове деце први дан после укопа. И ја ћу слично проћи, ако се под хитно не дозовем памети...
Желећи да ефектно финиширам и исправим колико толико утисак око оне бритве одем до ''Hard rock'' кафеа баш ту на ''Тајмс скверу''. Унутра пуно гитара, прелепи ''фендери'', добра музика, хладно пиво и једна Линда која је управо прослављала 17-и рођендан а због које нас је радница кафеа позвала да аплаудирамо и певамо оно познато: ''Happy birthday Linda''.
Имаш право Абул, знаш да понекад имаш право.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Big Apple


Crazy people



Фото: Игор Ђурић
------------------------------------


У парку, на кошаркашком терену издржао сам пола баскета са врло слабим индексом успешности. Неки млади и брзи Кореанац уопште није био импресиониран што ја долазим из земље која је светски првак у кошарци. Ваљда је чуо да нам је кошарка у кризи па се додатно окуражио. Ипак, цимнуо сам га на пар ''искуствених'' финти али ме брзо прочитао а ја више нисам имао снаге да смишљам нове. Једноставно сам дигао руке и отишао у 'ладовину. Некад смо Кореанце и осталу кошаркашку боранију побеђивали са једном руком, и то левом (под условом да то није лева рука Жуће Кораћа) а сад нам и они ударају пацке. Рекох ли ја да је све пропало.
Седох, елем, на клупицу да се одморим и напијем се неких витаминских течности кад видим прилази ми симпатичан чова са неком пратњом иза себе. Разумем га по мало. Зове се Дилип Нат. (Име му пишем из чисте утилитаристичке предострожности, ко зна можда и победи а мени се укаже прилика да га подсетим). Кандидовао се за ''District leadera'' па сад  покушава да ми објасни програм а не би ли ја касније гласао за њега. Не знам како да му кажем а да га не повредим да ја још немам право гласа, да сам ''грин карту'' добио на лутрији и да сам тек стигао. Како да му објасним да ме ни овдашњи голубови не цене бог зна како, да се плашим летења и да сам у најмању руку нико и ништа, који уз то и: нема ништа. Жао ми да га разочарам, унео се у причу, ето није ми жао мене али ми њега некако дође. Најзад се сетих спасоносне формуле па прозборих:
I dont speak English very well”.
Одмах је схватио. И не би разочаран много, оде да на'вата друге потенцијалне бираче. И... задржао је онај исти осмех са којим ми је прилазио и када је одлазио. То је права  америчка политичка школа: никада не показивати емоцију осим ако је не глумиш.
Врло је интересантан тај вид кампање који се овде упражњава. Кандидати одлазе у возове, паркове, на улице и директно позивају, малтене једног по једног, грађане да гласају за њих. А то даје ефекта јер обичним људима импонује лажни утисак да су нешто важни и да се још за нешто и питају.
*
У пошти су имали само десет маркица (stamp) за Европу. А мени је требало целих дванаест, или'ти што би рекли наши стари: туце.
Узех десет, шта ћу?!?
Ко би рек'о: највећа сила на свету а нема довољно ''стемпса''. Код нас би те затрпали маркицама бре, колико ти душа иште, јер руку на срце већ двадесет година нико и не добија праву пошту. Писма се не пишу, пословна коресподенција и не постоји а рачуне и остале сличне ствари доносе ти и лепе на врата разни инкасанти у масним плавим мантилима а почесто кад се поднапију све то и баце. Овде је минимална казна седам година затвора за намерно неуручену пошиљку, па макар то била и разгледница са одмора (јер тај прекршај потпада у федералне законе од којих се сви најеже кад их неко ма и помене). Ипак, службеник у пошти немаше довољно маркица. Додуше извинуо се, извикао потчињеног и обећао за сутра колико хоћу.
*
Најзад: први радни дан у згради. У зноју и смећу до гуше. Чистио сам а они су прљали. Ја опет чистио, они опет прљали. (Стекао сам утисак да ми намерно то чине). Та трка никада не престаје само с времена на време одустане или умре неки чистач. Њујорк би поцркао од разних епидемија за неколико месеци када армија чистача не би свакодневно избацивала негде вани, на нека острва, енормне количине смећа.
Око поднева докопам се једног компјутера. Видим: брза веза, кабловски интернет, па се курвински, онако из потаје, прикачих да проверим поруке. Нико не обраћа пажњу на мене, ваљда рачунају да момак који чисти смеће не зна са интернетом и компјутерима. Отворим поруке. Јавио се један новопечени поштовалац моје литературе. Био на мом сајту па ето само да ме поздрави. Мислим се: да ме сада видиш мој наивни читаоче, да ме видиш где сам и шта радим, не верујем да би ми се више јављао а о поштовању не би било ни говора. 
      Овај период из мога живота може бити евентуално важан када се буде писала моја биографија а где ће разни критичари доказивати да Србија никада није знала да цени своју најбољу децу него су морали да се потуцају и да се пате по туђем свету. Сада ми ово није од никакве користи тако да ћу малограђански крити ове детаље од својих познаника претварајући се да сам овде само да бих писао књиге, да се изванредно проводим и да су уметнички кругови једина места на којима сам виђен и по којима се крећем, да живим у Гринич Вилиџу и не избијам из галерија по Сохоу.
На крају раднога дана: чек. Пошто је петак, овај радни дан је унапред урачунат. И чек је на тај један дан: 100 долара. Мислим се (опет): ама није лоше. Могао бих ја још који дан овде. Овај Абул, што га мењам док је на одмору, иде за Бангладеш. Потајно се у себи надам да би тамо могао да налети на неког гладног и  острвљеног тигра па да ја упаднем на његово место. Ко зна шта тек он мисли о мени?!
Између чистача у Њујорку и писца у Србији скоро и да нема никакве разлике у статусном смислу осим што овај први има од чега да живи. Оба се баве истим послом: смећем. Чистач у Њујорку: правим смећем. Писац у Србији углавном: људским смећем. Људско смеће је глупост. Тога у Србији имаш колико хоћеш и на свим нивоима, тако да посла има увек. Само се не исплати. Нико неће да плаћа за избацивање глупости на сметлиште (то јест: у књиге). Све књиге у Србији говоре о људској глупости  док у свету по нека може да буде и другачија, да говори о лепоти, сексу или љубави. Иза њујоршког правог чистача обично неко време остане чисто и пометено. Иза српског ''писца чистача'' увек и по правилу остане већи и све већи лом. Најзад, много је српских писаца дошло овде да би радили разне сличне ствари чишћењу а никада до сада се није догодило да неки амерички чистач оде у Србију да би тамо писао књиге. И на крају: јебеш чек, који ће ми мој паре које сам сам зарадио?! 
*
Речи које треба упамтити а које су везане за моје будуће занимање. (Упоредни превод термина две наведене а тако повезане професије):
cleanпречишћени текст
map floorсортирати грађу
bathroom – библиотека
compactor – Удружење књижевника Србије
recycling – рецензија
black bags – Нинова награда
clear bags – хонорар од издавача
sweep lobby marble – припреме да предстојећи сајам књига
dry cleaning – припрема за штампу
laundry – штампање
laundry room – штампарија
lacker room – седиште Удружења књижевника Србије
map – налив перо
sweep – писати
windex – мастило
paper towels – хартија за штампање, они велики колутови папира што су насложени испред штампарија...
                                                                       и тако даље... 
*
Црнац у возу је свирао гитару па је онда са празном пластичном чашом ишао од путника до путника. Ништа није добио у нашем вагону. А свирао је боље од половине музичара у Србији и то од оних што праве концерте по ''Сава центру'' и ''Дому синдиката''. Па шта? Бити бољи од њих и није неки успех. Чак сам и ја ''на'' гитари и гласовно бољи од већине тих поменутих. Али нисам бољи од овог црнца тако да ми то знање у Америци ништа не значи. Тако ни ја ни црнац не добисмо ништа, он новац, а ја какву такву морално-психолошку сатисфакцију да вредим нешто али да ми је ето ово један прелазни период у животу, једно ново искуство, једно доказивање (сви се ваде на ту исту причу и после двадесет година проведених по ђубришту). Ипак се нешто догодило: црнац је прешао у други вагон. Ја сам остао да седим. Докле ћу тако седети док други прелазе из вагона у вагон - видећемо. Ви ћете видети макар до краја ове књиге докле сам стигао, ја вероватно никада...
*
Онај Абул што треба да га мењам док је на одмору је изгледа путем неке вуду магије (и ако није са средње-америчких острва или из јужне Америке него из Бангладеша где још тигрови једу људе) сазнао за моје планове везане за тигра (бенгалског, комада 1 и словима ''један'', јер чујем да су они најкрволочнији) и њега, па је пред крај радног времена (његовог последњег дана пред одлазак на одмор када је требало да ми покаже шта треба да радим) увалио толико посла да сам умало прецркох. Ако, тако и ваља, кад сам имао злобне планове у себи. Ипак, кад сам мало предануо и даље сам се носио мишљу (овом пута хуманијом, куд и камо) да макар само падне са слона и тако буде радно неспособан неколико месеци док се ја мало не снађем.
Абулов енглески је гори од мог па ви сад видите шта је момак научио за петнаест година бављења овде. И кад нешто правилно изговори то личи на оног Индијца из цртане серије ''Симпсонови'' који се такође зове слично, мислим Абу (без Л). Он речи изговара тако чудно и непојмљиво да врло често ни сам себе не разуме. Видим му то по гримаси коју направи.
Тако је наш разговор, преведен на српски, изгледао отприлике овако:
Ја: ''Колико кошта си дуго у Америци?''.
Он: ''220 (двестотинаидвадесет) година''.
Ја: ''Дај ми кључ да изађем из машине за прање веша''.
Он: ''Стави прво рукавицу на главу мнјгнјдндјнхтеуфн (и нешто неразумљиво и мени и њему.....)''.
И тако васцели дан.
Такви какви смо, и ја и он, бенгалски тигар нам уопште није потребан. Сад се пак и предомислио па уместо у Бангладеш (скупа карта, велики трошкови, силна родбина којој мора да даје паре, кредити којима се овде преоптеретио), (кад год оде тамо за све време боравка ангажује лимузину и свог личног возача, еее, то бих волео да видим) 'оће да иде на одмор у Канаду тако да ми план пада у воду једино ми остаје да га наговорим да макар оде до Зоолошког врта у Бронксу или макар Централ парку (мада на овом другом месту чујем да им тигрови нису нешто нарочито, кажу да су се толико навикли на људе и на луксузан живот да неће ни да једу док им се лепо не сервира и подгреје).
Кад год прође неко од Американаца Абул каже:
Crazy people”.
А богами и јесу кад држе овакве какви смо ја и он.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Uncle Sam

Mayflower



Фото: Игор Ђурић
--------------------------

Е-маилом:
''Поздрав за првог Њујорчанина којег познајем лично.
Надам се да си се одморио од дугога пута и стекао прве утиске.
Каква је џунгла тамо? Има ли људи?
Желим да се што пре снађеш.
Јеси л' посетио Менхетн и бивше близнакиње? Немој много да цуњаш по трговинским центрима тог дела града. Ко зна шта може да се деси.
ПОЗДРАВ ИЗ НИКАД ПРОМЕЊЕНЕ СРБИЈЕ!!!
ПС
То је можда и добро, ако неким случајем пожелиш да се вратиш после пар десетина година знаћеш шта ће те дочекати.
Лука''.
Виртуални одговор:
''Јесам се одморио а осећам се уморно. Овде човек не стиче кондицију него ''се троши''.
Џунгла је велика а животиња и звери свакаквих. Људи   има, и нема, и има и нема, зависи да ли те интересује  број или каквоћа.
Менхетн: да, ''близнакиње'': ускоро. Нема много опасности једино ако буду желели да их опет сруше, мислим виртуелно и симболички, више као чин а мање као дејство, другим речима ако желе да авион сурдукну у рупу.
Игор, никад не промењени, што је можда и добро, и после десет година дружења са мном знаш увек шта те чека''.
*
Е-маилом:
''Где си, Игоре Ђурићу?
Како је у Америки?
Оптимисти овде певају:
Америка и Енглеска биће земља пролетерска
Канада – удруженог рада....
.....а Русија и Србија земља дембелија.
Како је тамо?
Поздрави породицу и јави се понекад.
Драган''
Виртуални одговор:
''Хоћу,
јавићу се понекад,
а можда се и видимо једнога дана, и дружимо у дуго планираном а никад до сада оствареном заједничком обиласку Фрушкогорских манастира,
Игор,
да хоћу''.
*
Пронашао сам у коферу затурену флашу шљивовице из Србије донесену да се овде послужи на искрено и неискрено одушевљење присутних (''вала нема боље од овога, не жалим паре за виски али брате ништа не ваља'', ''нема шта, права домаћа, ко зна колико је стара''). А, у ствари, истина је да овде има и шљивовице и вискија по трговинама али да коштају неколико десетина долара, док је донесена препеченица увек за џабе или тек пар долара. Патриотизам упражњавамо само кад је јефтин и кад нас мало кошта а укус нам креирају ћифтански манири уштеде где год се може, па макар (и најчешће) и на нашу штету. На флаши залепљен жут комад хартије на којем је руком исписано:
''Пријатељу,
ова жујка нек те пошјети у далекој земљи (само је Њемаћка даља) на једног Црногорца који живи као странац у својој земљи,
Гаја''.
Хвала! Сад смо на истом. И ја сам странац. А земља је земља, само имамо илузије да је некад наша а некад није. Земља није ничија, она је своја и с времена на време нам то да до знања. Ми то еуфемистички зовемо ''природне катастрофе'' а у ствари то се ''Мајка земља'' рита да нам поручи да није она наша него смо ми њени.
*
Сјутра је празник. Њин а морам да се понашам к'о да је  мој. ''Дан независности''. Њихове, не моје. Ја сам завистан од много ствари. Од кад сам овде још и све зависнији и зависнији. Независности – у ствари и стварно не знам чије. Требало би прво да ми неко помогне и разјасни појам и дефиницију ''независности''. Шта је то ''независност''? Пре свега лична. За државне независности ме тренутно, куд и камо, заболе ''криви стојко''
*
Имам овде један прозор. То никако није мој прозор у свет. То и није прозор из кога се улази или излази. То је прозор ЗА СЕБЕ  и ПО СЕБИ. Прозор који има смисла највише управо онда када се установи да нема никаквог смисла. Кроз њега гледам. Седим и гледам. Кад могу да седим и могу да видим. Није важно шта и нашта. Важно је да се ништа не дешава за то  време. 
*
Црњански се макар декларисао као ципелар. Ја ћу и са декларацијом и без ње бити: чистач. Можда мало лепше звучи: хигијеничар. (У основној школи смо бирали између нас једног који је носио титулу хигијеничара и који је сваког понедељка проверавао јесмо ли се окупали, имамо ли прљавштине у ушима и јесу ли нам прљави нокти. И све записивао. Да, само понедељком. У то време сматрало се да је довољно купати се једном недељно. Само у ретким приликама и екстремним случајевима посезало се за другонедељним купањем. Трећенедељног није било у никаквим ситуацијама осим кад умреш па те спремају за ''пут''). Када сам долазио у Њујорк имао сам на себи белу мајицу са ликом Суперхика из ''Алан Форда'' на њој. Тај најпознатији њујоршки сметлар, напаст која краде сиромашнима да би давао богатима ето би ми узор. И би, и узор. Његова филозофија је (поред тога да треба уништавати сиромашне) у томе да су сиромашни прљави па отуд има више посла за њега, док богати уопште не бацају смеће, не крећу се улицама па отуд и не могу много прљати а он не мора чистити. Није у праву. У Њујорку са највећи прљавци управо богаташи али о том потом у овој књизи. Кад дође време и кад се боље упознамо са њима.
*
''Прослављао'' јуче ''Дан независности'' (Independent day) као да су моји дошли ''Mayflower''-ом пре неколико векова у Америку а не, као што јесте, да сам пре десет дана слетео расклиматаним ''К. у. К.'' црно-жутим ''двојномонархистичким'' авионом на JFK.
Ватромет је био упечатљив, пресијавало се стакло на зградама  на Менхетну у разним бојама и облицима које су те боје стварале падајући са неба... само... само: што сам гледао и на својој кожи осетио много убојитије и ефектније ватромете 1999-е године на Космету тако да оним синоћ и нисам био посебно импресиониран. Ништа нарочито после томахавка, Б-52, А-10 и осиромашеног уранијума. Обашка што синоћ нисам нити могао нити имао чиме да одговорим на ватру што на Космету ипак није био случај. На крају крајева ово је ипак био ''видљиви'' ватромет за разлику од оног ''неведљивог'' авиона што се стуштио у Буђановац. (Ништа ми ово није потребно и није у контексту али помињем из чисте пакости и ината).
Увече, касније кући, узео сам ''New York Times'' не би ли нешто нашао о Србији. 'Фала Богу ништа. Али зато помињу ''браћу'' Македонце. Говоре о неком шиптарском терористи из Македоније као борцу за демократију, ословљавају га са ''mister''  и слику му турили усред ових новина. Турили му и Македонци слику, само на потерницу, ама ове из ''Тајмса'' то 'ич не тангира. Терористе називају герилцима а македонске власти позивају на уздржаност. То ми све некако познато и сличи ми уводу оног америчког ватромета на Космету '99. Негде у дубини душе ми је и драго. Нека тако и други осете благодети суживота са њима и ''помоћи'' од њих.
4. јула 1776. године Американци су прогласили независност од Велике Британије и њене круне. Може се све ово рећи и овако: тада је у ствари Велика Британија изгубила независност. Невиност је изгубила много раније, тако да је већ тада била ''стара курва''.
*
Јутрос сам са ''мог'' прозора посматрао њујоршке ватрогасце у акцији. Довезли су се великом брзином и уз неподношљиву буку сирена са два камиона и сјурили се у зграду преко пута иако је на први поглед било више него јасно да се тамо не дешава ништа драматично. Вероватно се нека мачка запетљала у жицу или је експлодирао нечији бојлер у подруму. Било како било, они су трчали и мелодраматичним,  рекло би се холивудским гласовима и манирима,  зборили у радио станице. А онда су споро и лењо излазили, сати су прошли. Помислих: ''убијају дневницу''. Схватих: ''значи има тога и у Америци''.
Треба рећи да Американци као народ кроз своју културу и лична осећања веома цене позив ватрогасца. Добро, пожари су латентна претња Њујорку и они морају бити ефикасно угашени или локализовани јер је велика опасност по грађевине које су овде спојене једна са другом и које су махом од дрвета па тако може очас изгорети читав блок или неколико њих. Ипак, није само то у питању. Американци цене све позиве који су суочени са опасношћу а ватрогасце посебно, пре рецимо од војника, док полицајце уопште не. Али зато држава, и сам град, негује своје службе и ствара имиџ истих. Пре неки дан на градском аутобусу гледам рекламу за упис на полицијску академију. Пише: ''Дођите да радите са најбољим детективима на свету''. Ми смо нашим полицајцима и детективима годинама викали у лице: ав, ав, ав; а они су нас онда тукли.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Crazy people
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку