Фото: Игор Ђурић
--------------------------------
Џо Хозе Ресто се
родио 1961. године у Харлему. И првог дана живота сликао се са Џоном Кенедијем.
Дошао председник САД да се слика са једином до тада белом бебом рођеном у тој
болници (а Хозе и није баш скроз бео). Хозе не зна када се родила следећа бела
беба у том крају. Не зна тачно ни када је Кенеди убијен а понајмање зна што је
убијен. (А највероватније је убијен зато што није имао другог посла него је
обилазио црначке квартове и градио станове за црнце). Ипак, слику има и дан данас.
Заиста ретка реликвија.
*
Један Индус што
продаје кафу и крофне на углу Медисон и 59-те већ неколико јутара док купујем кафу у папирну кесу стави и једну
крофну (иако је ја не тражим) а онда извири кроз прозор и оним специфичним
индијским нагласком (као Абу из Симпсонових) каже ми:
''Forrrr you my frrrrend''.
*
Велике бубе које
овде зову ''кокороће'' (cockroaches) и којих има
посвуда стварају велике проблеме власницима станова и пословног простора. Не
можеш да се окренеш а да не налетиш на миша или ''кокороћу''. Ипак, ове бубе су
већи проблем од мишева. Брзе су и веома отпорне. Трују их и намамљују на лепак.
Људи који се баве уништавањем ових инсеката и мишева овде се зову екстерминатори.
Дошао тако један пре неки дан на послу па пита:
''Има ли овде кокороћа?''.
А један од
запослених, заваљен на столицу у лакер-руму на паузи за ручак, каже му:
''Има, има много, има ''кокороћа'' из Порторика, Србије,
Бразила, има и из Америке....''.
Ми који се
пресвлачимо за посао знамо да је у праву.
*
Каже ми колега:
''Кад се овде убијеш од посла они ти чак неће доћи ни
на сахрану нити ће послати цвеће или телеграм него ће брже боље тражити замену за тебе. Зато чувај себе''.
Thank you Papiculo.
*
Немојте по
Њујорку и овдашњим облакодерима тражити у лифтовима дугме за тринаести спрат.
Нећете га наћи и остаћете необављенога посла. Зато тражите или 12А или идите
одмах на 14-и знајући при томе да је то у ствари тај тринаести који ви желите. Рече
ми један Кинез у лифту, неки дан, да у
Хонг Конгу нема нигде дугмета са бројем
4 у лифтовима. У Србији немојте тражити исправан лифт, нећете га наћи. За бројеве
који недостају ћете лако уколико вам се посрећи.
*
У антикварници на
59-тој улици купио доста добру монографију о Моне-у, (Manet), штампану у
Лондону 1988-е и мало скромнију књигу о Ван Гогу.
*
Понекад ми се
учини да на улици угледам неког познатог, најчешће неког из Лазаревца, неког са
киме сам се дружио или којег сам само овлаш познавао. Несвестан тог тренутка
где сам, обрадујем се и заустим да викнем име. Радост, као и опсена, трају
веома кратко, можда једну секунду, а онда се вратим у реалност.
*
Сретнем земљака у
лифту компаније (предузећа, фирме, комуне, корпорације, задруге....). Упознамо
се редно, разменимо основне податке. Озлојеђен је и несрећан, одмах ми даје до
знања. Кука: шта ће он овде, у Србији је
лепше, овде ништа не ваља, итд. На крају критика на мој рачун: шта ћу ја овде, што сам долазио, нисам имао
паметнија посла, ваљало је у Србији остати.... Онда каже како је овде већ
пет година и даље мрзи све овдашње, не може да се привикне, сваку ноћ сања
Србију. Кад га ја питам ''што се он не врати
кад већ мене саветује то?'', само спусти главу и каже ми:
''Није то исто...''.
*
У неким
ексклузивним њујоршким продавницама (FAO schwarz) прве муштерије ујутро (којих увек има пред
вратима ''тушта и тма'') свакога дана дочекују са црвеним тепихом и шпалиром
запослених који аплаудирају док потенцијални купци улазе. То је вероватно део
неког старог ритуала и традиције који говори о томе колико су овде трговци
предани профиту па самим тим и пуни поштовања према људима од којих треба да
узму новац.
Оно чега се ја
сећам из српских трговина јесу бркате продавачице у неком пропалом дисконту
које ме прате у стопу буквално спроводећи инструкције свога шефа (који већ
одавно води своју приватну фирму а овде је само да покраде ако се да још шта
украсти) да припазе да се не изнесе штогод. Кад их нешто питаш, љутито ти одговарају: ''јес' море, сад треба и то да радим за
никакву плату...''.
*
3:18 је ујутро. Прохладно
октобарско јутро са карактеристичним њујоршким ветром. Стојим на метро станици Fresh Pound Road и чекам воз
који ће ме одвести до другог воза који ће ме одвести до трећег воза који ће ме
одвести до четвртог воза са којим стижем до посла. По шинама трчкарају јутарње
раздрагани гојни пацови. Један пијанац тетура се по станици са видним аспирацијама
да се сурдукне под воз. Испред мене на плочнику: летећи пацов. Ова метро
станица, као и већина других по Квинсу се налази изнад земље. Онај исти голуб.
По очима му видим да је исти. У очима му читам и реченицу:
''Јесам ли ти рекао још оног дана...''.
Нешто касније у
возу N који је у те ситне сате због крајева по којима се
креће обично пун младежи која се весело враћа из провода, уморних конобара и
још уморнијих курви, у вагону где седим три девојке весело и раздрагано разгледају
слике на дигиталном апарату очигледно те вечери направљене на некој журци. Смеју
се на српском. И причају истим језиком. Пар станица затим улази у вагон
лепушкасти младић, можда мало припит и надуван али неагресиван, комуникативан и
симпатичан. Одмах успоставља контакт са
девојкама, изводи гегове, оне се смеју. Пита их ''одакле су ?''.
''From Serbia''.
Ја излазим на
следећој станици, при изласку подигнем три прста и викнем девојкама:
''Србијо, чувај се Србијо!''.
Оне се смеју и
машу ми а надувани младић викне из свег гласа а на изненађење свих нас:
''Жифела Србија!''.
Не верујем да се
после свега завршило тако што су сви отишли тамо где су кренули. После оваквог
упознавања дружење је морало негде да се настави. Ја сам, пак, морао на
посао. И матор сам већ. Олињалим маторим
рокерима и младим писцима (јер писац је млад док не умре) није место међу
насмејану младеж. Могу само да покваре. А за ''кварење омладине'' зна се казна
још од старих Грка.
*
''Кроз ноћ и
влагу
дивље се гуске
селе југу
и болно кричу.
Осећам жељу да
мутну неку
напишем причу:
како односе оне
са собом
на крила своја
бела два
из душе моје
драго нешто,
а не знам куда,
и не знам шта''.
Десанка Максимовић (из збирке песама коју је
Миомир послао Ђурађу).
Бразилијан Џо ми
се јутрос у пет сати жали како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 300
долара за сат времена посла. Око подне Бразилијан Џо жали се Тому Конвеју како
су му ''мајстори за струју'' јуче узели 500 долара за сат времена посла. До
краја радног времена Бразилијан Џо ће се неком пожалити како су му јуче ''мајстори
за струју'' узели 800 долара за сат времена посла - што ће ипак бити ''прескупо'' чак и за Бразилијан Џоа.
*
Можда у причи о Њујорку
нема места ''цртицама'' о чежњи и носталгији јер се овај град не може похвалити
неком енергијом осећајности. Ипак, морам да прибележим, ради аутентичности
слике и моје жеље да не варам читаоце у овој књизи: јутрос ме је душа болела за
родитељима. Хтео сам, желео сам да их видим, да будем са њима. (Отуд и моја
необазривост на послу: седим у нечијој фотељи и пишем). Љубав према властитој
деци понекад отупи пажњу према родитељима и амортизује осећања. Није то ништа
ново: то је стари круг. Не изводи се лапот само убиством - већ пре свега
заборавом! У томе је симболика и корен мита о лапоту: у забораву. Кад стигну
твоја деца заборавиш да си и сам нечије дете.
Душа ме боли
колико јутрос, по мраку, желим да видим своје родитеље.
Нема коментара:
Постави коментар