Manhattan

Фото Игор Ђурић

------------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: У ЊУЈОРКУ

Први (све нешто ''прво'' ових дана) самостални одлазак у (то јест на) Manhattan. (Да, управо правог изненађења за све нас, па ми не живимо на Менхетну!?!). (Рашта смо долазили овде ако није тако?!?). (И стварно је то истина). (У Њујорку вреди живети само ако то чиниш управо на Менхетну). (Једино се ту осећа дух ове метрополе који сви тако добро познајемо и осећамо јер смо прегледали стотине и хиљаде филмова о томе и прочитали пуно редова (како ко?!)). Менхетен има чудесну моћ и непревазиђену драж. То је острво у које се одмах заљубљујеш и хоћеш да останеш ту до краја живота или га одмах замрзнеш и желиш да побегнеш што пре од њега. Мрзиш га од оног тренутка кад спознаш чињеницу да не можеш живети ту. Тако је и највећи амерички песник (бар по њиховом мишљењу) Волт Витмен (Walt Whitman) који је рођен на Лонг Ајленду а одрастао у Бруклину углавном у својим песмама помињао Менхетен: ''Волт Витмен, тај космос, син Менхетна''.

Елем, нисам се изгубио. Није тешко. Све је математички прецизно постављено. Авеније и улице. И све је под правим углом. (Мало је компликованије у ''downtown''-у, али није страшно. Такође треба рећи да и ''Бродвеј авенија'' по мало ремети тај правоугаони блоковски систем својим по мало укосим пресецањем Менхетна на неких 47 километара колико је наиме дуга та авенија). Задовољан сам постигнутим. До јуче сам се редовно аутомобилом и пешице губио по Београду (мада је тамо све хаотично нематематички непрецизно постављено) а сада сам по највећем граду на свету и крећем се ''као риба по води''. Једино је центар Краљева у Србији за какав такав пример и тамо сам се добро сналазио али је тај Центар величине омањег тржног центра у Њујорку тако да није за упоређивање.

Кога интересује да од ''Форест авеније'' у Риџвуду, општина Квинс, оде на Менхетен то изгледа отприлике овако:

Чекаш М на ''Forest ave'' па са њиме идеш до ''Chambers st'', ту сачекаш воз број 6 који иде горе доле по Менхетну. И најважније је да запамтиш идеш ли горе или доле (up-down). Онда је све остало једноставно. Гледаш мапу (којих има свуда по метроу и возу) где ћеш сићи и после тога пратиш бројеве.

Менхетн је једна велика стена која је временом и људском руком натрпавана са земљом. Чврстина те стене омогућава да се овде праве велики солитери и то напоредно један уз другога. Менхетн је сада и једна велика финансијска стена: кад неки брокер прдне на Менхетну педесет великих фирми по Азији и Европи пропадне или се обогати преко ноћи. Економија целог света зависти управо од прдежа са Менхетна.

*

Наш генијални а уједно и подли и уз то и неуспешни план да на лутрији добијемо 23 милиона долара и тако прибавимо себи повратну карту за Србију није успео. Није успео из више разлога а највећи је: промили вероватноће који су математички доказиво били против нас. Све смо добро смислили, купили срећку да нам Бог не пребацује ко Пироћанцу, али... ето. Изгледа да ћемо ипак морати да радимо па макар и за ту карту (наиме, нисмо донели из Србије толико кеша да би имали за карте назад ако се предомислимо и то не из разлога што смо неодговорни и необазриви већ зато што тај новац нисмо имали. Због ове чињенице, чињенице да немају новаца да се врате, многи остану цео живот овде).

*

На јутарњем ТВ програму гледао сам рекламу у којој се рекламира (рекламе се праве да би се нешто рекламирало) неки производ који се користи за повећање стражњица код жена (држим да су им циљне групе потенцијалних купаца жене мада у Америци ништа није немогуће па ни то да и неки мушкарци желе да повећају своја дупета илити гузице – леп и стари српски назив за педера: дајгуз). Хвала Богу!!! (Боже ми прости!!!). Већ су ми досадиле европске мере и стандарди у којима је све мало и што је најгоре сви се труде да буде све мање и мање. Те стандарде су нам управо наметнули модни хомосексуални лобији који су се потрудили да истакну  форму лепоте где ће жене све више и више личити на мушкарце: равне ко даске и спреда и згуза (згуза – још једна лепа српска реч, ''koitusu a tergo''). Тако је браћо Американци: хоћемо велике стражњице и позамашна попрсја. Хоћемо да имамо одакле да се подојимо и за шта да се ухватимо ''кад нам дође''. Све то нас враћа у детињство и буди у нама заборављене ''фројдовске'' дилеме чак и код оних који никада нису чули за Фројда а да не говоримо да су омирисали који лист његових књига.

*

Ришкајући... (све реч до речи, глагол ришкати се пре свега односи на свиње и њихово ришкање. То је оно кад свиње њушком копају по земљи. Да не би правиле велике штете сељаци су им кроз брњицу пробадали жицу коју су називали брњушка и тако их спречавали у ришкању - а ово разјашњавам за оне који ће се свакако претварати да не знају о чему  је реч, по правилу о онима  којима празилук најдуже вири из дупета, јер кад су Срби у питању свима штрчи, само некима дуже а некима краће, на крају, некима тако природно стоји да се и не примећује, док се највише види онима који упорно покушавају да то сакрију. Што тврдим да свима вири? Па краљеве смо или побили, или су помрли, а и Турци су нас годинама држали за рају набијајући нам у задњице уместо празилука омашћене, некад и не, кочеве, тако да нам се аристократија није запатила  а господу су комунисти побили после рата док је мањи део побегао у иностранство где више нису били господа. Па и ако се који и одржао ми га и данас јуримо ко што су вештице јурили у средњем веку. Ко велим, да и мени неко тури жицу да не ришкам више него да се окренем нормалном животу а не уметничком копању од којег нико нема користи)... дакле, ришкајући тако по неким ормарима налетим на књигу која је печаћена још давне 1916-те године и коју је, па не може се рећи написао него пре прикупио Chedo Mijatovich (штоно рече Вук: ''читај како је написано'' а овај се баш овако потписао што и није чудно јер је књига штампана у Америци и на енглеском језику). 

      Био је у своје време један од школованијих Срба. Министровао је у разним владама, био секретар краља Милана, оснивач је Напредне странке, председник Краљевске академије наука и бавио се дипломатијом. Књига је насловљена именом ''Servia of te Servians''. Свега и свачега у њој. Обојена је патриотизмом и пред југословенским романтизмом специфичним за период пред стварање те несрећне творевине Југославије у коју смо ми Срби унели све што смо имали и скупо плаћену победу а остали су унели све што до тада нису имали, свој пораз из рата и потуљену жељу да нам се кад тад освете за тај пораз. Почео је човек од Немањића, па преко Краљевић Марка стигао до незаобилазних десетераца. Вероватно је прилагодио грађу времену и потенцијалним читаоцима. Ко зна колико је тадашњих америчких Срба уопште знало да чита и пише (поготову на енглеском)?! 

      Мене је пак заинтересовао један сасвим споредан детаљ при самом крају књиге где се износе више статистички подаци везани за Србију. У Србији је 1905 године живело (пре него су заклане или превезене скелом преко Саве) 875.517 свиња - pigs (и све су ришкале) и 3.066.444 оваца - sheep. Ко ли само стиже да тако прецизно попише свиње и овце у земљи у којој се до тада није извршио ваљани попис становништва?! И на крају крајева ко поједе то силно месо кад ''Ибарска магистрала'' са својим кафанама још није постојала?!

Можда је аутор мало импровизовао у недостатку довољно материјала, пре ће бити да је то учино прерађивач и издавач. Тако је на неколико места утурио слике руских војника као српске, док неке жене у ношњама заиста нисам могао да дефинишем. Једно је сигурно: Српкиње нису сигурно. Па сад ајд' му веруј за онај број оваца и свиња. Није ни чудо што је Јован Скерлић написао за њега: ''Чедо Мијатовић је мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и музејске приче''. Тако ја прочитах прву књигу на енглеском од када сам у Америци и нисам много ћарио (ћарити прибавити корист - ћар из неке трансакције, другим речима зарадити 'леба без мотике) са њом. Свиње и овце су за једење, бре, а не за пребројавање.

*

Опет и још један безуспешан покушај да се боравак у Америци заврши пре него је и почео. Купио сам срећку WIN FOR LIFE. Кажу, ако те извуку, примаш плату до краја живота а не мораш ништа да радиш. Људи да се не лажемо: овде сви долазе само због новца (са мотиком или без ње). Па тако не мене није брига хоћу ли до тог новца доћи играјући лутрију или ћу га крваво зарађивати (ипак, ако је до мене и мог избора ја сам сасвим искрено за прву варијанту). Сасвим нам је свеједно, само желимо да купимо много хране (са пуно адитива) и неколико пари патика  (које су прављене негде по буџацима азијским од нејаких дечијих руку за мале паре, тако да за тај новац та деца не могу купити себи те исте патике). Ми хоћемо да будемо експлоататори те јадне деце. Ми желимо да уживамо у ниској цени њихове несреће, у благодетима које нам нуди нови економски империјализам а, боже мој, ми смо у Америци па зашто то не искористити. Ми желимо да будемо експлоататори иако смо и сами сурово експлоатисани. Ми желимо да изгледамо срећни, да будемо срећнији од те деце а толико смо глупи да не можемо да схватимо или да се досетимо да не можеш бити срећнији од некога ко има 15-16 година и управо се спрема да се први пут заљуби. На крају, ми само желимо да добијемо могућност да максимално зајебавамо родбину и пријатеље кад дођемо у Србију на одмор реченицом: ''Ма не знате ви ништа, овде нико ништа не ради''.

*

Кад се помене мој потенцијални посао и његов почетак остваривања сви ме подозриво и испод ока погледају. Мисле: ''неће тај да ради, навикло то само да седи, да се шета и кобајаги да нешто пише, чудна ми чуда, као да ми не бисмо знали да пишемо само кад би хтели и имали времена''. А онда се загонетно насмеју. Тај смешак ме онеспокојава као да ми говори да они нешто знају што ја не знам и слатко се због тога науживаше. Нека, нека, дочекаћу и ја својих пет минута чим се докопам неког новопридошлог усељеника, чим не будем више најмлађи придошли и новајлија.

(На крају се испоставило да је рад један од мањих проблема америчког начина живот. Највећи проблем јесте: шта са собом после тога рада???).

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Mayflower

У Њујорку...

Фото Игор Ђурић

---------------------------------

„Послеподне био Драган Бабић који у Њујорку живи са славном шведском глумицом Лив Улман. Драган је бистар, обдарен, силовит човек. Имам утисак да је несрећан, покошен носталгијом за Београдом. Из његовог угла и с осматрачнице тог слоја људи са којима се он дружи и живи, Америка опет личи на слику коју смо и ми о њој успели да добијемо. Мере и вредности у овој земљи, са свим оградама које интелигентан човек поставља пред сопствене судове, неприхватљиве су за духовно биће Европљанина. За Америку ми само можемо да кажемо: Дођи, види и иди“.

Мића Поповић, Дневник из Њујорка, 15. јануар 1981. године

*

 „Много је беспомоћних људи који живе од мрва са туђих столова. Личе на жртве, лешеве жртава неких борби и победа америчког духа и стила... Како је овде јалова и бесмислена једна врста памети и мишљења... Непогрешиви су у практичним стварима... Велика снага и велико богатство – а инфантилна свест. То је то. Како су богато награђени да не мисле. Мишљење, осећање – они су заиста непријатељи савремене цивилизације. Америка у томе надмоћно води“.

Душан Радовић, Дневник из Њујорка, 1981. године

 *

2006, јуни месец

СМС порука непосредно пре полетања за New York са београдског аеродрома ‘'Никола Тесла'',  послата од Златка:

''А шта да кажем?!

Нека врлина у теби има свог витеза а мисао стреми највећим дубинама.

Срећан ти лет соколе''.

Није обичај да се своја и властита књига почиње туђим мислима али шта ћу кад су ове ''туђе'' мисли лепше од мојих (о мени), ласкају ми и дотичу најтананије жице сујете.

Хвала ти пријатељу.

*

А онда сам слетео на JFK, авионом још из времена аустроугарске монархије, сав преплашен и чврсто убеђен да више нећу летети макар се никада не вратио за Србију. Турбуленције су ми негде на средини океана пожелеле добродошлицу у ''високи свет'' који путује искључиво авионима. Ја сам у мах пожелео да се спустим доле, међу ''ниски свет'' и нормалне људе. Одмах сам сео да напишем ове речи, пишем их док још имам времена и воље да прибележим нешто. Нисам ја за ''бели свет''. Ја волим да пишем и читам, да идем у кафану и да трошим више него што имам. Волим да се срећем са људима, да се са њима мирим и свађам, да их оговарам куд стигнем и још више и више што су ми ближи и ближи. Затим, плашим се летења и не волим промене. Мрзим реч * ''демократија'' и не волим новац који лично зарадим.

Ово ће бити књига.

 * демократија

(Од свих речи које често чујем или изговорим реч демократија је најбесмисленије лицемерна).

''Када су на Шумској скупштини зечеви затражили за све животиње иста права лавови су одговорили:

-У реду, али где су ваше шапе?''.

*

Друго јутро у овој земљи. (Може ли се ово чудо уопште назвати земљом? Ово је континент). Један америчко-континентални голуб поприлично олињао и неухрањен а који живи ту тик поред Атланског океана је управо слетео на прозор. По њему се види да се уопште не плаши и да ''ич не зарезива'' једног ''отоич'' придошлог српског досељеника то јест е(р)мигранта, мада ни његов изглед не одаје неки репрезентативни узорак који би ме убедио да сам стигао на право место: у обећану земљу. (Када се деведесетих ''дешавао народ'' на Космету омиљена парола ''спонтано'' окупљене масе на митинзима била је ''ермиргранти напоље!'', после испаде ''ми напоље'' а емиграната (са р'овима или без њих) још више унутра и на крају ''ја емигрант'').

Ми покушавамо по нешто да схватимо. А не иде нам. Све је исто и све различито. Све је велико и непојмљиво. И што је најгоре сви нам прете већ сада тешким животом (''видећете ви како се овде ради, немаш времена ни да спаваш а о трошењу новца нема ни говора, и нема разоноде, читања и писања књига него само да се ради и ради, Америка је ово бреее!''). А ми смо као овде дошли да пронађемо бољи живот?! Брзо, нагло а да се пре тога нисмо приупитали да можда већ нисмо имали ''бољи живот'' тамо код куће?! Ишли смо по инерцији, као ћурке у магли, зато што смо чули од других да тако треба. Душко Радовић је говорио: ''Пре него кренете да тражите срећу проверите - можда сте већ срећни'', или је тако некако говорио. Зато ми, заузврат, свима претимо својим ћутањем које наводи на тоталну недефинисаност наших мисли и намера. А мислимо и намеравамо, то тек да се зна.

Хтења су нешто друго. Хтења нису битна све до оног трена док се нека намера не оствари и оживи. Све док се не остваре, хтења су, у ствари, снови – а, о сновима треба опрезно пре него се њима ''изађе на црту''. Ако се то уради прерано: прогласе те занесеном будалом; ако пак изађеш са својим сном прекасно: онда те прогласе за пропалог човека.

Оно, мисли и намере су нам непознате иако су властите и личне. Али ми то не морамо да обелоданимо. Можемо се претварати да су наше, да их имамо и да су нашом вољом апсолутно дефинисане и што је најважније остварљиве. Па кад се деси нешто добро и повољно да се каже: да, то сам хтео и знао сам да ће тако бити.

Толико сам збуњен да нисам јуче стигао да тугујем за ближњима и отаџбином. Можда је и рано, а кад погледаш тај ''луксуз'' ми и није баш неопходан. И на крају крајева: докле бре више туговања за неким или нечим?!? Ја сам овде дошао да постанем светски човек а не провинцијски тугованко. (И да ми пође за руком, а неће никада, нећу пристати на то, претходна мисао је чисто реторичке природе).

Ево га поново њујоршки ''летећи пацов'' на прозору моје собе. Почећу ''обрачун'' са околином управо са њим: време је да почне да ме се плаши а самим тим и поштује ме.

*

Кад бих бар могао да се претварам да сам Пекић. Лакше би било. У сваком погледу. Кад се искрено претвараш онда је и осећај искрен и самим тим врло сензуалан, такорећи осетљив.

Зашто?

Кад погледаш, он се није много патио по туђини. Седео је у неком делу Лондона и писао. Није се много бринуо око хонорара и њиховог хроничног кашњења јер је његова супруга Љиљана сваке недеље уредно доносила чек са свог посла у некој лондонској општини где је радила као архитекта. Молим лепо, одлична позиција. У белом си свету а не мораш да чистиш контејнере да би од тога живео и плаћао рачуне да би после тога писао јер сматраш да си писац и волиш то да радиш, у мисији си (јер обрнуто је свакако немогуће, па може се рећи и по мало бесмислено, не можеш писати и од тога живети а из разоноде и хобија поподне чистити контејнере јер то волиш и то је твоја мисија).

Седео би он тако и писао, с времена на време примио би коју посету из драге нам отаџбине. Да те Бог види. Кад би могао макар само да се претварам, не мора изистински. Не, не могу се претварати да сам Пекић. Он никада није престајао да буде писац и није га интересовала цена тога наума. Самим тим никада није пристајао на труле компромисе ни са ким. Зато је ''зарадио'' бесмртност и сад му се може како хоће. Писац никада не сме да заборави у каквој се позицији налази и која му је мисија. Ако је прави писац. Ако је писар, онда може свакако. (На једном месту Кир Симеон у ''Златном руну'' каже овако: ''Ако не умеш да пцујеш, караш и кудиш, ниси писац него писар'').

Слава Богу.

Извини Пекићу.

*

Прва вожња метро-ом. Прва посета Менхетну. Прво разгледање стана за изнајмљивање. (Био сам сав важан и озбиљан у разгледању и преговарању иако без долара у џепу и једног јединог радног дана у Америци).

Први договори око посла. Мој потенцијални послодавац никада није чуо за Спинозу али има јеврејских манира иако је чистокрвни Балканац. Обично је тако: неко ''зна'' филозофију и филозофе а да не прочита ни ретка. Зато је он послодавац а ја потенцијална експлоатисана страна.

Прва самостална трговина (рачун приложен, паре остале од продаје компјутера у Лазаревцу). Купио њихове чувене крофне и још неке слаткарије. Дошао сам да остварим ''слатке снове'', зар не?!

*

Службеница у Социјалном где смо отишли по свој ''Социјални број'', који је у Америци ''све и свја'' за сваку  индивидуу, спавала је за столом док смо чекали свој ред (број се иначе добије са компјутера тако да није потребна будност дотичне). И не само што је спавала него је и поприлично  хркала. Моје представе о америчком начину рада су прилично пољуљане мада знам да су ово издвојени случајеви, и да мене неће запасти да понекад одспавам на послу. Неће ми запасти ни такав посао. Али то је друга прича. Нека бар неко ужива. На крају крајева та иста службеница, када се пробудила, није уопште била нервозна што је иначе карактеристично за већину људи непосредно после прекида сна. Била је врло љубазна и предусретљива. Наши службеници у Србији не спавају за радним столом (не умарају се на послу, долазе испавани и  чили) али су зато сви одреда нељубазни као да сте их све редом управо пробудили и што је нагоре стално им то исто чините.

Србија је Србија.

''Пит , и то је Америка''.

*

Не пада ми на памет да напишем да је данас Видовдан. Кога је још брига овде за то?! Кога је још брига у Србији за то?!

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Manhattan