Jedna godina u Njujorku  
 

Mayflower



Фото: Игор Ђурић
--------------------------

Е-маилом:
''Поздрав за првог Њујорчанина којег познајем лично.
Надам се да си се одморио од дугога пута и стекао прве утиске.
Каква је џунгла тамо? Има ли људи?
Желим да се што пре снађеш.
Јеси л' посетио Менхетн и бивше близнакиње? Немој много да цуњаш по трговинским центрима тог дела града. Ко зна шта може да се деси.
ПОЗДРАВ ИЗ НИКАД ПРОМЕЊЕНЕ СРБИЈЕ!!!
ПС
То је можда и добро, ако неким случајем пожелиш да се вратиш после пар десетина година знаћеш шта ће те дочекати.
Лука''.
Виртуални одговор:
''Јесам се одморио а осећам се уморно. Овде човек не стиче кондицију него ''се троши''.
Џунгла је велика а животиња и звери свакаквих. Људи   има, и нема, и има и нема, зависи да ли те интересује  број или каквоћа.
Менхетн: да, ''близнакиње'': ускоро. Нема много опасности једино ако буду желели да их опет сруше, мислим виртуелно и симболички, више као чин а мање као дејство, другим речима ако желе да авион сурдукну у рупу.
Игор, никад не промењени, што је можда и добро, и после десет година дружења са мном знаш увек шта те чека''.
*
Е-маилом:
''Где си, Игоре Ђурићу?
Како је у Америки?
Оптимисти овде певају:
Америка и Енглеска биће земља пролетерска
Канада – удруженог рада....
.....а Русија и Србија земља дембелија.
Како је тамо?
Поздрави породицу и јави се понекад.
Драган''
Виртуални одговор:
''Хоћу,
јавићу се понекад,
а можда се и видимо једнога дана, и дружимо у дуго планираном а никад до сада оствареном заједничком обиласку Фрушкогорских манастира,
Игор,
да хоћу''.
*
Пронашао сам у коферу затурену флашу шљивовице из Србије донесену да се овде послужи на искрено и неискрено одушевљење присутних (''вала нема боље од овога, не жалим паре за виски али брате ништа не ваља'', ''нема шта, права домаћа, ко зна колико је стара''). А, у ствари, истина је да овде има и шљивовице и вискија по трговинама али да коштају неколико десетина долара, док је донесена препеченица увек за џабе или тек пар долара. Патриотизам упражњавамо само кад је јефтин и кад нас мало кошта а укус нам креирају ћифтански манири уштеде где год се може, па макар (и најчешће) и на нашу штету. На флаши залепљен жут комад хартије на којем је руком исписано:
''Пријатељу,
ова жујка нек те пошјети у далекој земљи (само је Њемаћка даља) на једног Црногорца који живи као странац у својој земљи,
Гаја''.
Хвала! Сад смо на истом. И ја сам странац. А земља је земља, само имамо илузије да је некад наша а некад није. Земља није ничија, она је своја и с времена на време нам то да до знања. Ми то еуфемистички зовемо ''природне катастрофе'' а у ствари то се ''Мајка земља'' рита да нам поручи да није она наша него смо ми њени.
*
Сјутра је празник. Њин а морам да се понашам к'о да је  мој. ''Дан независности''. Њихове, не моје. Ја сам завистан од много ствари. Од кад сам овде још и све зависнији и зависнији. Независности – у ствари и стварно не знам чије. Требало би прво да ми неко помогне и разјасни појам и дефиницију ''независности''. Шта је то ''независност''? Пре свега лична. За државне независности ме тренутно, куд и камо, заболе ''криви стојко''
*
Имам овде један прозор. То никако није мој прозор у свет. То и није прозор из кога се улази или излази. То је прозор ЗА СЕБЕ  и ПО СЕБИ. Прозор који има смисла највише управо онда када се установи да нема никаквог смисла. Кроз њега гледам. Седим и гледам. Кад могу да седим и могу да видим. Није важно шта и нашта. Важно је да се ништа не дешава за то  време. 
*
Црњански се макар декларисао као ципелар. Ја ћу и са декларацијом и без ње бити: чистач. Можда мало лепше звучи: хигијеничар. (У основној школи смо бирали између нас једног који је носио титулу хигијеничара и који је сваког понедељка проверавао јесмо ли се окупали, имамо ли прљавштине у ушима и јесу ли нам прљави нокти. И све записивао. Да, само понедељком. У то време сматрало се да је довољно купати се једном недељно. Само у ретким приликама и екстремним случајевима посезало се за другонедељним купањем. Трећенедељног није било у никаквим ситуацијама осим кад умреш па те спремају за ''пут''). Када сам долазио у Њујорк имао сам на себи белу мајицу са ликом Суперхика из ''Алан Форда'' на њој. Тај најпознатији њујоршки сметлар, напаст која краде сиромашнима да би давао богатима ето би ми узор. И би, и узор. Његова филозофија је (поред тога да треба уништавати сиромашне) у томе да су сиромашни прљави па отуд има више посла за њега, док богати уопште не бацају смеће, не крећу се улицама па отуд и не могу много прљати а он не мора чистити. Није у праву. У Њујорку са највећи прљавци управо богаташи али о том потом у овој књизи. Кад дође време и кад се боље упознамо са њима.
*
''Прослављао'' јуче ''Дан независности'' (Independent day) као да су моји дошли ''Mayflower''-ом пре неколико векова у Америку а не, као што јесте, да сам пре десет дана слетео расклиматаним ''К. у. К.'' црно-жутим ''двојномонархистичким'' авионом на JFK.
Ватромет је био упечатљив, пресијавало се стакло на зградама  на Менхетну у разним бојама и облицима које су те боје стварале падајући са неба... само... само: што сам гледао и на својој кожи осетио много убојитије и ефектније ватромете 1999-е године на Космету тако да оним синоћ и нисам био посебно импресиониран. Ништа нарочито после томахавка, Б-52, А-10 и осиромашеног уранијума. Обашка што синоћ нисам нити могао нити имао чиме да одговорим на ватру што на Космету ипак није био случај. На крају крајева ово је ипак био ''видљиви'' ватромет за разлику од оног ''неведљивог'' авиона што се стуштио у Буђановац. (Ништа ми ово није потребно и није у контексту али помињем из чисте пакости и ината).
Увече, касније кући, узео сам ''New York Times'' не би ли нешто нашао о Србији. 'Фала Богу ништа. Али зато помињу ''браћу'' Македонце. Говоре о неком шиптарском терористи из Македоније као борцу за демократију, ословљавају га са ''mister''  и слику му турили усред ових новина. Турили му и Македонци слику, само на потерницу, ама ове из ''Тајмса'' то 'ич не тангира. Терористе називају герилцима а македонске власти позивају на уздржаност. То ми све некако познато и сличи ми уводу оног америчког ватромета на Космету '99. Негде у дубини душе ми је и драго. Нека тако и други осете благодети суживота са њима и ''помоћи'' од њих.
4. јула 1776. године Американци су прогласили независност од Велике Британије и њене круне. Може се све ово рећи и овако: тада је у ствари Велика Британија изгубила независност. Невиност је изгубила много раније, тако да је већ тада била ''стара курва''.
*
Јутрос сам са ''мог'' прозора посматрао њујоршке ватрогасце у акцији. Довезли су се великом брзином и уз неподношљиву буку сирена са два камиона и сјурили се у зграду преко пута иако је на први поглед било више него јасно да се тамо не дешава ништа драматично. Вероватно се нека мачка запетљала у жицу или је експлодирао нечији бојлер у подруму. Било како било, они су трчали и мелодраматичним,  рекло би се холивудским гласовима и манирима,  зборили у радио станице. А онда су споро и лењо излазили, сати су прошли. Помислих: ''убијају дневницу''. Схватих: ''значи има тога и у Америци''.
Треба рећи да Американци као народ кроз своју културу и лична осећања веома цене позив ватрогасца. Добро, пожари су латентна претња Њујорку и они морају бити ефикасно угашени или локализовани јер је велика опасност по грађевине које су овде спојене једна са другом и које су махом од дрвета па тако може очас изгорети читав блок или неколико њих. Ипак, није само то у питању. Американци цене све позиве који су суочени са опасношћу а ватрогасце посебно, пре рецимо од војника, док полицајце уопште не. Али зато држава, и сам град, негује своје службе и ствара имиџ истих. Пре неки дан на градском аутобусу гледам рекламу за упис на полицијску академију. Пише: ''Дођите да радите са најбољим детективима на свету''. Ми смо нашим полицајцима и детективима годинама викали у лице: ав, ав, ав; а они су нас онда тукли.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Crazy people

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку