Glory!?

Фото: Игор Ђурић

----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПРЕЈЕБА МЕ...

Много ме нервира њихова раздраганост, и усиљено, а ипак искрено добро расположење петком. За тај један дан живе шест осталих. Мало је то за добар живот: мало је један дан недељно.

*

Американци свих сталежа, социјалних слојева и интелектуалних нивоа воле да ''ришкају'' по ђубришту и носе кући ствари за које мисле да ће им требати а које је неко бацио. Оне им тако стоје месецима и годинама по подрумима и оставама а онда их после неког великог спремања и они једног јутра оставе ђубретарима на улици. Неретко се деси да баш у том периоду прође неко коме ће баш те ствари ''затребати''.

*

Морам признати да ми кафана врло често недостаје. Права српска кафана. Институција кафане. Филозофска позадина кафане. Кафана као смисао. Кафана као уметничка вокација и локација.

Ја сам човек кафане. Праве кафане. Простора који ти не значи само као место где се пије или једе, већ где се разговара, преговара, ствара, љути или воли. Где се живи. Кафана, баш кафана. Мене не интересују места где ћеш бити услужен пићем и јелом. Интересује ме место где ћу проводити своје време са разлогом. Недостаје ми да немам довољно пара за пиће а пије ми се. Што више пара у џепу имам то ми се мање пије. И супротно.

Недостаје ми српска кафана у Америци. Недостају ми људи из кафане у Америци. Друштво са којим се ''ваташ за гушу'' око плаћања, они људи који највише плаћају а не улазе у кафану ако немају да плате. Недостају ми досадни пијанци са суседног стола који малтретирају све присутне својим пијаним трабуњањима.

*

Амерички председник Буш обратио се нацији, а мој син  је добио домаћи задатак да чује шта је говорио па сутра да то преприча у школи баш онако како смо ми морали да препричавамо ''вечерњи дневник'' на јутарњој смотри у војсци. Обратио се не би ли образложио нацији ''нови приступ'' ирачком проблему који је толико погоршан (и ''проблем'' а богами и ''приступ'') да ни најцрњи песимисти нису рачунали са оваквом варијантом. Мир није успостављен, ни трага о оружју за масовно уништење, Садама Хусеина су обесили у маниру најбољих и најбржих линчова дивљег запада, десетине мртвих свакога дана, што Американаца што Ирачана, беда, сиромаштво и глад у једној од најбогатијој ресурсима енергената земљи. И какав је ''нови'' и ''генијални'' план и приступ??Врло ''оригиналан'' и примерен интелигенцији и говорника и оних којима се говори: Буш је затражио још пара и додатних ''дваестину 'иљада'' војника. Како је само успео да се сети и то смисли: свака му част.

*

CNN емитује у својим ексклузивним терминима (а скоро су сви ексклузивни, верујте ми на реч) промотивне спотове о Србији. Видите, за пола милиона долара не смета им таман да је све и истина да смо геноцидна држава па самим тим и народ. Шта ли су онда спремни да прикажу за много, много, веће паре?! Па скоро све оно што су говорили о Србима и Србији деведесетих година. То је одговор - то раде за много више пара.

*

The Oxford companion to American Literaturе by James Hart, 1956.

Цијена: права ситница.

*

Једна ме Хрватица, на послу, сестрински послуживала и нуткала доручком. Стекао сам утисак да негде далеко, тамо према нашим крајевима, има она неког свог и рођеног и да се ужелела да му пружи мало пажње и љубави. Могла је она изабрати и неког другог да јој буде медијум али је желела да своју пажњу према некоме преточи у речи на свом језику. Није јој сметало што је она говорила хрватски а ја сам је слушао на српском. Било је битно да се разумемо.

*

Ишао да се учланим у ''јунију'' после свих законских рокова које сам морао да прођем то јест да проведем на послу. То је доста важна ствар у Америци због бенефиција које се састоје у могућности лечења, плаћеним годишњим одморима, слободним данима и празницима (такође плаћеним) и на крају као  једна правна и остала сигурност у односима послодавац - радник, где се синдикат појављује (бар на папиру) као заштитник права својих чланова.

Међу људима у Америци влада мишљење да ''јунија'' заиста штити интересе радника. Ја мислим да није до краја тако. Наравно, говорим о финесама а не генерално. Синдикат је једна специфична компанија која се бави инвестицијама и ко зна још са чиме. Врло добро је позната прича о настанку синдиката, о томе које касније преузео контролу над њима и верујте то је и истина и није се много променила до данас. Наравно да су се форме промениле али су владари из сенке исти. 

     Може се такође рећи за ''јунију'' да је политички фактор, нешто као ''трећа'' америчка партија. Ипак, те бенефиције су и те како важне и оне колико толико олакшавају живот човека у Америци а богами понекад и спасу по који. Деведесет процената грађана не би могло да подмири медицинске трошкове да нису обухваћени тим програмима заштите, највише од стране синдиката. Али и неким другим социјалним програмима. Разболети се овде без права на здравствену заштиту а при томе бити обичан грађанин који живи од свог (мукотрпног) рада значи исто што да си препуштен  Богу и самом себи да некако победиш болест. Или да даш све (под условом да имаш, наравно) што си деценијама одвајао од уста а не би ли нешто уштедео за само неколико прегледа и интервенција мањег обима.

Ипак, био сам у пар наврата сведок када је синдикат стајао у заштиту радника и био веома ефикасан. Најбитније је да радник није прекршио ни једно правило. Синдикат онда шаље своје опуномоћенике и адвокате. Чак су мог пријатеља после тога данима звали да провере да га неко од менаџера не малтретира и да ли је и даље на свом радном месту.

*

Прејебаше и мене за неке паре на послу, има неки дан. Сад знам како се осећао Ђура ономад.

*

Момак са којим проводим највише времена на послу и који ми се доста ''нашао'' Мет Мор, (п.... а!!!, п...а!!!), је рођен истог датума кад и ја: 26. јануара. Додуше пар година касније. Он каже: ''свет је мали'', а ја не могу да му кварим филозофску инспирацију чињеницом да сам ту реченицу и мисао већ искористио у  књизи. Па нека се и поновим због њега. Још ме саветује да преведем неку своју књигу на енглески и тако зарадим силне паре овде у Америци: ''Видиш колико се обогатила она жентурача са Харијем Потером?!'', саветује ме питањем. Ја му одговарам да ''пишем искључиво за славу а не за новац''. Он онда љутито одмахује руком и одлази. Чујем како за себе и са чуђењем понавља: ''glory!?, glory!?''. 

*

Ти овде не можеш ''сам изађи пред бандите''. Јер да би то урадио мораш узети слободан дан који ти нико неће дати и који немаш. Овде си ''нико и ништа'' па немаш право да изиграваш хероја. Ако га пак и узмеш, мисли се на тај дан, онда немаш пара за кирију и за храну. А немаш снаге ни за обрачун после свих перипетија и понижавања око тог посла. Овде можеш бити или мрцина или криминалац, ако си фукара. Трећег нема, не можеш бити човек на свом месту, усправан и достојанствен. Богати су већ нешто друго.

*

Добио од Марка за рођендан предивну и скупу монографију Pompeii. 

*

На антиратним демонстрацијама у Вашингтону учесници су ''цупкали'' уз музику Горана Бреговића и његовог хита ''Месечина, месечина''. Демонстранти су захтевали да се не шаљу додатне трупе у Ирак као и да се постојеће повуку из Ирака. Песма је свирана уживо, додуше у трубе су дували Американци а не Цигани и верујем да већина демонстраната није знала да су управо Американци бомбардовали земљу из које потиче та песма и њен аутор. Ако ћемо право: и једну и другу земљу.

*

Пре свега због мешовитости култура (мада би прикладније било рећи: некултура), због негативне стране америчких  каубој манира и у последње време доминантно латино-елемента на свим старосним границама, свим  социјалним групама и нивоима друштва влада неписано а у пракси обилато коришћено правило: да јачи треба обавезно да кињи слабијега, ма шта се и под којом формом подразумевало под појмовима ''јачи'' и ''слабији''. И тако од школских дана: најјачи грубијан у одељењу удара ћушке коме стигне а највише оним најслабијим. 

      ''Најслабији'' онда заврши школе па под комплексима из детињства кињи све слабије позициониране у хијерархији компаније (или чега већ) где ради. Неко ће рећи: ''па тако је свуда, тако и код нас'', и биће само делимично у праву јер код нас с времена на време прискочи по који старији брат или ујак па очита лекцију грубијану док код њих свако гледа своја посла па макар био и род рођени. Овде се више цени братство ''по шприцу'' и ''по банди'' него оно право. Оно што подразумевају под ''сестринством'' не смем овде ни да поменем. На сасвим супротној страни је она карактеристика каубојштине о којој сам раније говорио. И скоро да нема ништа између.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: О(Р)АЛНИ КАБИНЕТ

Прејеба ме, док си рек'о пиксла'

Фото: Игор Ђурић

----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: KING OF SWING

Нова година је поново и без грешке стигла. Кугла се поново спустила на Тајмс сквер, раздрагана маса је то поздравила као да се никада до тада тако нешто није догодило, телевизије су почеле да своде рачуне, трговине да пребројавају профит. Најопуштенија недеља у Америци, она између Божића и Нове године, управо се завршила. Сви су тужнији и уморнији него кад се кренуло у ту недељу. Ваља сада наставити по старом и сви се осећају помало прекраћеним (уистину за оно што никада нису ни имали али чији су привид стекли задњих неколико дана). Протекле недеље град је био ''пословно мртав'' а препун туриста из свих делова Америке и света. Није било карактеристичних гужви у саобраћају али су трговине биле препуне. Нико се ни на послу није претрзао. Ни шефови, ни ''боранија''. Сад је готово. Година дана је до новог Божића. И тако им прође живот.

Пошто је готово са празницима и подељени су ''божићни бонуси'' (где сам ја прошао више него симболично) сви се дакле окрећу раду и новим изазовима. На крају крајева, сада се требају покрити и минуси на кредитним картицама који су настали услед неконтролисаног трошења пред празник. А, опет, размишља се и о лету, годишњим одморима и летовањима. Свако на свој начин. Американци се распитују за туристичке аранжмане, зову агенције и резервишу егзотичне дестинације. Гастарбајтери траже најјефтиније авионске карте за своје постојбине и распитују се код рођака за цену грађевинског материјала и мајсторских дневница. По неко и за цену мермера и изградње споменика.

*

У Српском клубу на дочеку Нове године избила је туча. У албанској кафани, на истом дочеку, један мртав. Дефинитивно смо довољни сами себи. Заједно смо само ефикаснији у остваривању свог бесмисла и ништа друго.

*

После пола године боравка у Њујорку од мог америчког сна остала су само кошмарна буђења. 

*

Цео дан чекам поруку из Србије. И ако не знам ко би је и како послао, нити слутим какве би садржине могла бити. А ипак је чекам. Цео дан.

*

Купио филмску енциклопедију 1001 movies коју је сакупио и саставио Steven Jay Schneider a у којој су од наших поменути Макавејев са Мистеријама орга(ни)зма и Кустурица са Подземљем. Од кога је и ово је превише.

У једној другој књизи коју сам купио у антикварници и која носи наслов A pictorial history of sex in films коју је написао и опремио Parker Tyler још 1974. године помињу се такође Мистерије са сликом прелепе Милене Дравић.

*

Од Ђуру сам данас чуо нови ''српски бисер'' (већ помињани ''шумадијско-моравски шмек''):

''Прејеба ме, док си рек'о пиксла''.

Други би компликовали па би казали:

''Преведе ме жедног преко воде'';

или:

''Удари ми нож у леђа'';

или:

''Издаде ме кад сам се најмање надао'';

Београђани би пробали са:

''Уради ме'', што може да има друго значење које нас сада не интересује.

Ђура: јок!

Неко би написао цео есеј о томе како га је преварио онај коме је веровао или у кога се макар није надао али ни после сто страница не би достигао Ђурину јасноћу и сликовитост.

Антипод од ''прејеба ме'' јесте ''недојеба ме''; никако није ''не јеба ме''. Јер ако те неко ''не јебе'' за ништа онда и јеси нико и ништа.

Између ''прејебаног'' и ''недојебаног'' читава је филозофија људског битисања и односа међу људима у неком друштву и систему. То је читав простор у коме се дефинише стање духа и бића, система вредности - ако ћемо прецизно.

(Ђура је аутентични српски мислилац).

Разлика је и између ''кецања'' (''нема кој да пеца'') и овог другог. Кад те неко ''кеца'' ти то и очекујеш од њега, браниш се колико можеш, не вртиш дупетом, не запиреш се ни би ли му огадио и свестан си да ти то ради јер му се може (и то би њега исто ''кецо'' да можеш ако не и више).

''Прејебавање'' је нешто друго. Оно не значи да те је неко ''много јебо'' већ да уопште то није требао да чини. ''Јебање'' је физички акт, ''прејебавање'' је духовна категорија.

Ту је и ''подјебавање'' кад те неко из потаје и курвински ''ради''. Па онда ''зајебавање'' исто те ''ради'' само то јавно чини. Па онда ''прцање'' кад те ''ради'' на кашичицу. Дакле понављам, све су ово радње које немају везе са сексом. Па тако нема везе са истим и кад те неко ''измрда'' - то је кад те ''ради'' транспарентно и са благом дозом насиља.

Постоји на крају и оно ''јебе ме па ме растура'' што би била синтеза свега већ претходно наведеног и ''не јебе ме ни два посто'' што је антитеза горе поменуте синтезе.

*

Година једна. Десет дана. Пар месеци. И неколико сати. Кад све збројим. Или све спојим. Може ли стати? У ране јаде? Ил' позну мудрост? Јер ја не стојим. Само постојим. Тако се надам. У своју лудост. И ту могућност. Да можда прође? Понекад дође. Литар спокоја. Кило односа. Кубик стања. Да кући бежим. Почетак да стане. Па бацим дане. И ноћи кренем. Ја трошим туђе. И смишљам своје. Да признам победу. Уновчим пораз. Потпишем признање. Вратим одликовање. Потражим ороз. Побледим скроз. Без икаквог смисла. Ко песма сувисла. Махнем крилима. У инат живима.

*

Можете ли да замислите какво је то психичко и ментално стање (мада, можда и можете на основу претходних редова), ипак, кад у три сата ујутро, неиспаваном, уморном и нервозном до бола, не излази из главе бројалица из детињства уз коју су девојчице ''цупкале'' преко ластика (на наше задовољство због могућности да вирнемо под сукњицу, мада ми то у овом периоду слабо пада на памет) и коју мозак безброј пута понавља:

''О-мони-мони-ма

академи-физифа

физи-фа-фа-фа

копен-ха-ха-ха

уни-епе-епе-епе

уни-цепе-цепе-цепе

уни-во-во-во

Мики-мо-мо-мо''.

Пробајте себе да замислите у мрклој ноћи, у највећем граду на свету, са оваквим кошмарима у глави?!

Јесте пробали?!

Шта, не иде...

*

На улици купио књигу: History of Germany - by Frederick Kohlrausch, штампану 1864. у Њујорку од издавача D. Appleton and company.

Цена: 1 долар.

Издавачка кућа постоји и дан данас.

*

''Ен-ден-дина

сава-рака-тина

сава-рака-тика-така

бија-баја-бух''.

*

Пита ме неки Арапин који је очигледно доста дуго у Америци, пита ме дакле у клозету, онако пишајући:

''Је ли Милошевић убио много Албанаца?''.

А ја му, исто тако пишајући, одговарам:

''Не знам''.

И стварно, написао сам књигу о томе, знам приближан број убијених на обе стране а данас, после оваквих питања уопште нисам начисто: ''је ли Милошевић убио ''много'' или ''мало'' Албанаца?! Колико је то ''много''? А колико би се рачунало да је ''мало''? Не стигох да питам ни овога што ме питао: колико је по њему ''много'' а колико ''мало''?!?

Забога!, ради се о људима, о убијеним, ко год да су и на који начин су уморени. Смрт је смрт. Нема везе са тим нација, вера а поготово број. Свака смрт је индивидуална патња и бол. Индивидуално страдање. Свако индивидуално страдање због изазваног ратног безакоња јесте колективни злочин.

Ако је ''мало''- је ли требало још?

Ако је ''много''- кад је требало да стане, до које цифре ''мало'' прелази у ''много''?! На крају ме мучи и дилема: је ли Милошевић долазио викендом да лично ''убија'' Албанце или је то чинио свакодневно?! Он је ипак био човек у годинама, заузет многим обавезама па не знам како је стизао?!

Не, уопште нисам буквалиста...

*

Супервајзор пита Џерија:

''Хоћеш  ли да радиш за Мартин Лутер Кинг празник?''.

А он му одговара:

''Јеси ли нормалан, па ја сам једини прави црнац у смени!''.

*

''... нисмо имали ништа

а опет смо имали све...''

 Доли Бел – Кемал Монтено

*

''Екете-бекете

кликер-бе

абе-швабе

до-мене

еца-пеца

до-петлића

бам''.

*

Просечан Американац реч fucking за једну минуту употреби око пет пута, за један сат око триста пута а дневно је изговори око три хиљаде пута.

*

Кад год прођем поред обезбеђења зграде, црни лабрадор који је ту да намирише евентуално присуство експлозива дигне шапу у знак поздрава. Заиста.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: glory!?

KING OF SWING

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: GOOD JOB

О њиховој примењеној креативности и практичној уметности? И успешности у томе?

Треба снимити хиљаде и хиљаде серија, филмова и песама месечно да би се заситило гладно тржиште ко зна колико медија, ко зна колико конзумената, не само у Америци већ и у целом свету и на крају стотине хиљада потенцијалних спонзора којима треба реклама више него ''озеблом сунце''. Треба насликати милионе слика, или направити исто толико фотографија, да би се декорисали сви пословни простори по Америци, све куће и станови. Зато се занат мора радити беспрекорно али се нема времена за умирање у уметности, јер се стално тражи нешто ново и нешто више. Читави тимови људи фабрикују тако ''уметност'' - мора им се признати веома  успешно. Да не говорим о рекламама и рекламном материјалу који се већ и не може измерити по својој обимности. И укус се осећа према дубини џепа послодавца. Што је џеп дубљи то ви у декорацији, реклами или било чему сличном осећате укус, лепоту понекад и праву не банализовану и непрактичну уметност. ''Колико пара толико и укуса'' - могла би се и тако дефинисати. Или: ''колико пара толико и уметничког''. Мада нису имуни ни на кич али су то ретки случајеви јер углавном те послове препуштају професионалцима.

*

Поруке подршке Срба из Америке политичарима у Србији пред предстојеће парламентарне изборе:

''Брате ... само реци летећемо као NETS-i'';

''Ој ... само рекни хитаћемо као YENKY-i'';

''... напред јеси за тобом смо као JETS-i'';

''Ти ... само врисни јурићемо као KNICKS-i''.

*

Најзад су амерички медији, поготово електронски, после подужег информативног и пре свега сензационалистичког ''поста'' дочекали својих пет минута  глобалне ексклузивности. Погубљен је Садам Хусеин. Убрзано, брутално, малтене без права на жалбу. На америчким телевизијама је проглашена ''узбуна првог степена'' или како они воле да кажу ''узбуна ....па нека боја''. Кренуо је шоу програм. Стари снимци, разни ''назови'' стручњаци и наравно много, много, много реклама. Није богохулно да посумњам да су баш медијски лобији прижељкивали погубљење у петак вече, пред Нову годину, када је гледаност телевизија највећа. И заиста, погубљење се некако поклопило у ударном времену, у ударном викенду када су рекламе најскупље а гледаност енормна. Американци су стигли кући расположени, петак је вече и пред њима је продужени викенд због Нове године. Завршили су оброк и седају пред телевизију. То је идеално време да им се преко реклама ували нешто јер још нису почели да пију а за неколико сати почеће и то, и: онда је касно.

Бољи али ни морбиднији поклон Американци нису могли добити у новогодишњем програму од Великог брата (наравно при овоме мислим на Орвеловог Великог брата и оно што та синтагма симболизује а не на онај ступидни телевизијски шоу који је и са једне и са друге стране намењен искључиво дебилима: и они који учествују и они који гледају). Јер они заиста воле да им с' времена на време кутија која им значи све у животу, коју највише воле и којој све верују ''проспе'' и по мало праве крви а не само оне филмске и холивудске.

Ирачка телевизија је приказала снимке где се види како Садаму намичу омчу. Био је видно уплашен али не толико да му се доза пркоса не примети. Чаушеску, којег сам такође гледао на телевизији пред стрељање, био је срчанији и одлучнији пред смрт. Садам се мало погубио.

Касније се испоставило, а то се видело на другим снимцима начињеним мобилним телефоном, да су егзекутори малтретирали погубљеника, да су га вређали и да су ликовали пред његову смрт. То оставља још горчине у устима и доказује колико је америчка ''правда'' заиста правда. Шта би тек телевизије дале за такве снимке? Или не би? Овде и те како постоји аутоцензура, много више него што би ико необавештен помислио.

Штампани медији су били још морбиднији и неукуснији у својим извештајима. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: KING OF SWING.

*

Обишао чувену јелку испред Рокфелер центра (Rockefeller center), видео и чуо исто тако чувену САКС-ову (SAKS) зграду која светли и ''пева'' и разгледао архитектонски интересантну и монументалну катедралу Св. Патрика (St. Patrick’s Cathedral). Све је то део пакета Божићног и новогодишњег доживљаја.

*

Пре неколико дана је преминуо бивши амерички председник Џералд Форд (Gerald Ford). Каријеру професионалног играча америчког фудбала заменио је каријером политичара. Председник је постао игром случаја јер је наследио импичментом (impeachment) смењеног Никсона. Американци су га испратили са поштовањем и достојанствено. Они поштују своје бивше председнике. Скоро све телевизије су преносиле церемонију испраћаја. Војска је изводила до најситнијих детаља устаљену и увежбану кореографију. Са бајонетима на пушкама све време су ''чували'' свог мртвог  бившег председника. Њих не интересује колико који бивши председник има крви на рукама ако сматрају да је ту крв проливао другим народима за добробит америчке државе. Форд је свакако био један од оних који је чинио најмање зла по свету али то не мења ствар – и да је би одговоран за смрт неколико стотина хиљада људи негде у свету Американци би га са истим поштовањем испратили. 

*

Када почнеш да радиш у Америци, поготову после наших српских искустава, заиста је тешко на почетку. Треба се свикнути на темпо, на захтевност послодаваца, на дисциплину и енормну норму коју ти задају. Али временом се навикнеш и бива лакше него на почетку. Научиш да понекад и ''уватиш кривину'', ретко али може. Науче се ''цаке'' и трикови, упознају се шефови и њихове навике. Ноћна смена понекад и дремне, зависи од посла и места. Али! - на две ствари треба заборавити када радиш у Америци: да пијеш алкохол на радном месту или да одеш пре времена са посла. То јест, можеш да их радиш док те не ухвате. А, ухвате те веома брзо и истог разлога као и овде: увек се нађе неко ко ће те цинкарити и углавном тај цинкарош није Американац.

*

''Лепо је то што пишеш књиге, ето боље и то него да идеш по кафанама или да се курваш. Али ипак, држи се ти ''посла'', то ти је сигурно, уђи у ''јунију'' то је добра ствар, а кад имаш времена слободно пиши, мада би ти било боље кад би могао да нађеш и други посао. Ко ради два посла тај много добро живи''. - (''добронамерни'' савети људи који нису у животу прочитали до краја ни једно упутство на артиклима које купе) 

*

О ''младој'', ''паметној'' и ''лепој'' Србији која је напустила отаџбину задњих година и коју ''рабе'' медији и политичари код нас  а коју срећем овде, немам пуно чега рећи, понајпре не много лепог. Додуше ни ружног. Најрелевантнија чињеница у целој причи јесте да су заиста неки од њих млади, па и лепи, мада око тога колико сам паметних срео могло би се и дискутовати.

Углавном су то људи без идентитета и икакве визије, са сумњивим моралним и људским квалитетима. Једина им је жеља да остану овде и буду што даље од Србије, својих корена и својих ближњих. И док су тамо ''кукали'' на све и свја, овде пристају на много горе ствари: на најгоре по њих компромисе кад су у питању њихова људска и грађанска права, њихов статус и када су у питању послови које овде раде. Овде они немају никаквих права, поготово у почетку када дођу ''без папира'' и зато раде најтеже и најлошије плаћене послове. Али се не јадају као у Србији која их је скоро бесплатно школовала, лечила, поправљала зубе и спортски образовала. Остају најчешће на две варијанте: женидбом и удајом ''за папире'' или се уписују у неке сумњиве школе па онда на тај начин максимално продужавају боравак. Приче о политичком азилу им више не пролазе мада су раније највише на тај начин остајали.

Наравно, срео сам и изванредних људи у сваком погледу: образованих, паметних, поштених. Такав је мој пријатељ Бранко који је завршио факултет и жели сам и без ичије помоћи да успе у Америци, такви су били студенти који су радили летос па се вратили али у глобалу та извикана ''младост Србије'' коју обилато у својим демагошким говорима користе поједини политичари у Србији и која се сада шета и ради по Америци ништа доброга не би донела Србији и да је остала тамо. Све су то углавном саможиви егоисти који мисле само на себе и којима је новац и овдашња ''потрошачка идиотарија'' и мајка и отац и отаџбина. Они зато и остају овде: јер се изванредно осећају у овом безосећајном друштву. Они су у систему без емоција какав је Амерички систем ''као риба у води''. Нису они до краја криви за то. Родили су се и стасавали у најтеже време, били су под утицајем разних догађања и сведоци тоталног пада система вредности у Србији. И сад се не могу мењати. Верујте ми: сви су на своме месту и зато не треба позивати никога да се врати тамо где се не осећа добро и где то не осећа као своје.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Прејеба ме, док си рек'о пиксла

Good job!

                                                   Фото: Игор Ђурић

                                                            ---------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Sexy shop

Увек у ово време, у време Божићних празника, а поготово ове године када сам у туђини, схватам апсурдност календарске поделе хришћана па самим тим и различитог времена када се славе или обележавају одређени датуми и празници. У општем весељу и празничном расположењу ми Срби се осећамо усамљено. Чак су и муслимани свих народности расположенији од нас јер иако их баш и није брига за Божић а оно радују се Новој години и опште празнично су опуштени и раздрагани. Ми, ако ћемо да терамо до краја као што увек то чинимо уосталом, не можемо ни то. 

      А кад погледаш, не оспоравамо много тога једни другима осим тог календара. Ми се држимо тог Јулијанског и све вичемо: ''српски!'', ''српски!''; ''Српска Нова година''; ''није ово наш Божић''. А не споримо једни другима ни Христово рођење, ни Витлејем, нити Мудраце. Само је важно како ко и по којој математици мери године од Христовог рођења. Не смета нам ни то што цео профани живот водимо по том Грегоријанском календару. Сви документи, сви рођендани, све остало, ми рачунамо овим другим. Све осим празника. Па ни у томе нисмо доследни јер кад упитате просечног Србина кад је Српска Нова година као из топа ће одговорити: 14. јануара! Дакле и то ће мерити по Грегоријанском календару. Кад питате кога кад му је Слава он такође увек говори датум ''грегоријански''. 

      Је ли у праву Папа Гргур XIII (а очито математички јесте и на крају није тај календар његово дело већ дело Кристофера Клавијуса, по једнима, а: Алоизиуса Лилиуса – по другима, а Папа је само потписао булу Inter Gravissimas којом је календар озваничен)? Или је у праву Јулије Цезар (''чистокрвни Србин'' али мало слабији астроном и математичар) чији се календар користио до 16. века и који се временски разликује од горе поменутог за тринаест дана (2100. та разлика ће износити четрнаест дана) и који је, узгред речено, настао пре Христовог рођења и који  је Клеопатра Цезару донела кад је дошла да подели са њим и римску, поред александријске постеље? Нема дакле догматских разилажења већ само математичке и астрономске разлике. Милутин Миланковић је написао: ''Суштина календарског питања је врло једноставна. Она је скуп непобитних астрономских чињеница''.

Ја се осећам усамљено, вероватно и већина Срба која то не жели да призна. Хтели би и ми да будемо део празника и празничне атмосфере овде у Америци, и уопште у ''белом свету'' али нам календар то не дозвољава па чекамо две недеље како би опет у своме слављу били усамљени. О практичним проблемима нећу ни да говорим. Неко ће рећи: ''ма славите и једне и друге'', и то је можда и најбоље. Ето, ако има добрих страна целог овог проблема онда је то ова.

*

После мог краткотрајног боравка овде и првих искустава које сам стекао живећи у ''демократији и благостању'' моје мишљење о социјализму каквог смо га ми у СФРЈ упражњавали се у корену променило. Можда под старе дане постанем и левичар. Што би било у супротности са политичким биографијама већине политичара на власти или у опозицији било где у ''цивилизованом'' свету: сви почну као пацифисти и левичари а заврше као најокорелији десничари и конзервативци. 

*

''Parliament in Belgrade: Strategic site of capital makes it “key to Balkans”''.

Књига:

''A round the worldin 1000 pictures''.

Цена: 1 долар, у антикварници.

Фото енциклопедија штампана 1954. године у Америци.

Између осталих градова и предела у свету ту је и Београд са сликом Савезне скупштине. Они су, ето, тада мислили да је Београд кључ ''балканске ветрометине''. Онда се све променило: Америком су почели да владају људи који нису читали своје старе књиге, који нису читали највероватније уопште књиге, Србијом су почели да владају људи који су читали погрешне књиге, у међувремену ''кључеви Балкана'' су се негде затурили а сви баш тада добили жељу да откључају врата. На жалост, на крају се испоставило да су та врата затварала ''балканску Пандорину кутију''. Уосталом и она прва, митска и оригинална Пандорина кутија постојала је на Балкану. Сетите се да је Пандора затворила кутију баш када је требала да из ње изађе нада коју је Зевс ставио на дно. Пре тога су већ сва зла изашла вани.

*

Нашао сам на улици 15 долара. Прво сам се осврнуо лево десно, наравно прво их обезбедивши стиском ципеле а онда сам хитро посегнуо за њима. Сутрадан, скоро на истом месту, нашао сам ручни сат Invicta вредан неколико стотина долара са покиданим каишом. Ту сам већ са искуством и ослобођен одмах посегнуо за њиме не осврћући се и тако рескирајући да га неко ћапи пре мене. Прекосутра сам отишао да заменим каиш и за ту услугу сам платио 15 долара. Мислим да је то довршен случај и да је срећна звезда, или виша сила, хтела да заокружи цео процес, то јест да ја имам комплетан сат. Сад, двоје људи су морали бити несрећни да бих се ја обрадовао али то никако није реципроцитет среће и несреће на свету. Е, куд би нам био крај, да је на овом свету однос срећних и несрећних: 1 према 2. На жалост, реципроцитет је много негативнији у односу на срећу. Можда тек на 1000 несрећних сретнемо једног сретног. Тако да ја у мом срећном проналажењу вредног сата нисам много утицао да се тај број повећа или смањи. То је само кап у мору несреће али и  среће.

*

Којег год сам земљака овде упознао или већ познатог упитао за децу: од свих сам добио скоро исти одговор. Сви ти синови и кћери, и не само они него и унуци, братанци, рођаци и тако даље, дакле сваки од њих појединачно је ''најбољи'' ђак у школи, а, и шире.

''Ал' да видите како се само снаш'о, најбољи је у школу...''.

''Наша деца су паметнија од америчке, ал' овај мој.....''.

''Звали ме из школе, так'о дете још нису видели, нуде му све могуће стипендије...''.

Све ме то подсећа на крај деведесетих и почетак двехиљадитих година кад су у Србији почели масовније да се набављају рачунари. Деца су углавном знала да их укључе и покрену игрице, а већина је компјутер искључивала уз помоћ кабла. Али су зато њихови родитељи говорили:

''Да га видиш само како ''ради'' на компјутору, растура бре... Турио слике све се види, може и колико је сати и који је датум... Ево сад ћу ти дам његов ''сајт'' (мислећи при томе на ''е-маил адресу'') па да му пишеш....''.

А амерички образовни систем је конципиран тако да ако радиш редовно домаће задатке и ни једном не избодеш наставника ножем: самим тим си добар ђак. Макар, у државним школама. 

*

Опет, са друге стране, не очекуј много од дружења и пријатељства са Американцем, то јест не уздај се увек сто посто у то: немају они развијен тај осећај превише. Окренуће ти леђа, вођен неком својом логиком а да и није свестан шта је учинио или убеђен сто посто да чини праву ствар. Оставиће те кад ти је најтеже несвестан и једног и другог: и да те је оставио и да ти је тешко. Они нису навикли да се везују превише и пријатељем те могу сматрати веома искрено али да при томе не осећају баш неку потребу да ти то доказују, плаћају или да се за нешто жртвују.

Хоће да се ''ухвате'' за новчаник. Ако се ти међутим понудиш одмах ће ти препустити плаћање. Нема оног специфично балканског и српског гурања и 'ватања за руке. Али ће колико сутра тражити прилику да се реванширају и на тај начин ''раздуже''. Веома су захвални на сваку част зато што је то овде ретка појава али није тачно да они никада не часте. Има тога на послу, највише међу колегама и по кафанама кад изађу после посла. Углавном се иде у круг тако да му на крају дође на исто али нису рецимо као неки Европљани или Словенци (тога се и лично сећам) да свако плаћа за себе. Затим, хоће да часте за учињену услугу или за евентуално учињену услугу ако сматрају да ће до тога некада доћи.

Површне сентименталности и лажне емотивности они једноставно немају у себи. (Опет морам подвући зарад јасноће ове књиге да у овим анализама говорим искључиво у правим Американцима). Углавном не осећају много али за разлику од нас углавном и не осећају лажно. Не претварају се кад су емоције у питању. Углавном су равнодушни али знају и да ''полуде'' емоционално. И никада не крију своје емоције, ма какве биле и на који начин се манифестовале.

У међусобним односима и љубавним везама (свих могућих комбинација) нема много компромиса. Свака страна тера по своме и ретко попушта другој. Екстремним изузецима се сматра попуштање у нечему и доживљава се као поклон или велики знак наклоности. Некад и као доказ неукуса. У Њујорку су везе нешто што би се могло назвати ''пословни однос ради редовног и безбедног упражњавања секса''. Њихове везе и бракови пре подсећају на неки пословни аранжман него на емоцијама прожет однос двоје људи. Да не помињем сада већ обавезне предбрачне уговоре које потписује и најситнија боранија а што је некада било специфично само за богате слојеве.

Ако кажеш ''да си болестан''- не мораш пред њима де се ''превијаш'', грчиш, изводиш ''бесне глисте'' а не би ли их уверио у то. Верују ти. Ако кажеш да ''имаш проблема'', не питају те којих али ти сто посто верују да им говориш истину. Ако кажеш да имаш ''неку обавезу'' исто тако верују и не питају. Несхватљиво им је да их лажеш за те ствари. Ипак, то их неће спречити да зарад обавеза на послу не изађу у сусрет твојим потребама. Они ће ти веровати, чак те жалити искрено али те неће пустити са посла пре времена. Друго је питање и шта они подразумевају под проблемима или обавезама. Често су то за њих и најбаналније ствари. Управо овај њихов став највише злоупотребљава гастарбајтерска каста свих нација и вера и нечесто их због тога доводе у непријатне ситуације.

Цене добар посао, поштују залагање на послу. Неретко ће вам се десити да случајни пролазници хвале ваше залагање и добро урађен посао. Најчешће користе фразу: ''good job''. На послу су заправо веома солидарни и хоће да помогну, чак и непознати ако виде да се са нечим мучите или не можете да подигнете или пренесете.

У аутобусу или возу ће већина устати, уопште се понашати културно са изузетком оних који носе панталоне на пола дупета, накривљене качкете на глави и гегају се док ходају. Они боље да вам и не устају.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: KING OF SWING