ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

Crazy people



Фото: Игор Ђурић
------------------------------------


У парку, на кошаркашком терену издржао сам пола баскета са врло слабим индексом успешности. Неки млади и брзи Кореанац уопште није био импресиониран што ја долазим из земље која је светски првак у кошарци. Ваљда је чуо да нам је кошарка у кризи па се додатно окуражио. Ипак, цимнуо сам га на пар ''искуствених'' финти али ме брзо прочитао а ја више нисам имао снаге да смишљам нове. Једноставно сам дигао руке и отишао у 'ладовину. Некад смо Кореанце и осталу кошаркашку боранију побеђивали са једном руком, и то левом (под условом да то није лева рука Жуће Кораћа) а сад нам и они ударају пацке. Рекох ли ја да је све пропало.
Седох, елем, на клупицу да се одморим и напијем се неких витаминских течности кад видим прилази ми симпатичан чова са неком пратњом иза себе. Разумем га по мало. Зове се Дилип Нат. (Име му пишем из чисте утилитаристичке предострожности, ко зна можда и победи а мени се укаже прилика да га подсетим). Кандидовао се за ''District leadera'' па сад  покушава да ми објасни програм а не би ли ја касније гласао за њега. Не знам како да му кажем а да га не повредим да ја још немам право гласа, да сам ''грин карту'' добио на лутрији и да сам тек стигао. Како да му објасним да ме ни овдашњи голубови не цене бог зна како, да се плашим летења и да сам у најмању руку нико и ништа, који уз то и: нема ништа. Жао ми да га разочарам, унео се у причу, ето није ми жао мене али ми њега некако дође. Најзад се сетих спасоносне формуле па прозборих:
I dont speak English very well”.
Одмах је схватио. И не би разочаран много, оде да на'вата друге потенцијалне бираче. И... задржао је онај исти осмех са којим ми је прилазио и када је одлазио. То је права  америчка политичка школа: никада не показивати емоцију осим ако је не глумиш.
Врло је интересантан тај вид кампање који се овде упражњава. Кандидати одлазе у возове, паркове, на улице и директно позивају, малтене једног по једног, грађане да гласају за њих. А то даје ефекта јер обичним људима импонује лажни утисак да су нешто важни и да се још за нешто и питају.
*
У пошти су имали само десет маркица (stamp) за Европу. А мени је требало целих дванаест, или'ти што би рекли наши стари: туце.
Узех десет, шта ћу?!?
Ко би рек'о: највећа сила на свету а нема довољно ''стемпса''. Код нас би те затрпали маркицама бре, колико ти душа иште, јер руку на срце већ двадесет година нико и не добија праву пошту. Писма се не пишу, пословна коресподенција и не постоји а рачуне и остале сличне ствари доносе ти и лепе на врата разни инкасанти у масним плавим мантилима а почесто кад се поднапију све то и баце. Овде је минимална казна седам година затвора за намерно неуручену пошиљку, па макар то била и разгледница са одмора (јер тај прекршај потпада у федералне законе од којих се сви најеже кад их неко ма и помене). Ипак, службеник у пошти немаше довољно маркица. Додуше извинуо се, извикао потчињеног и обећао за сутра колико хоћу.
*
Најзад: први радни дан у згради. У зноју и смећу до гуше. Чистио сам а они су прљали. Ја опет чистио, они опет прљали. (Стекао сам утисак да ми намерно то чине). Та трка никада не престаје само с времена на време одустане или умре неки чистач. Њујорк би поцркао од разних епидемија за неколико месеци када армија чистача не би свакодневно избацивала негде вани, на нека острва, енормне количине смећа.
Око поднева докопам се једног компјутера. Видим: брза веза, кабловски интернет, па се курвински, онако из потаје, прикачих да проверим поруке. Нико не обраћа пажњу на мене, ваљда рачунају да момак који чисти смеће не зна са интернетом и компјутерима. Отворим поруке. Јавио се један новопечени поштовалац моје литературе. Био на мом сајту па ето само да ме поздрави. Мислим се: да ме сада видиш мој наивни читаоче, да ме видиш где сам и шта радим, не верујем да би ми се више јављао а о поштовању не би било ни говора. 
      Овај период из мога живота може бити евентуално важан када се буде писала моја биографија а где ће разни критичари доказивати да Србија никада није знала да цени своју најбољу децу него су морали да се потуцају и да се пате по туђем свету. Сада ми ово није од никакве користи тако да ћу малограђански крити ове детаље од својих познаника претварајући се да сам овде само да бих писао књиге, да се изванредно проводим и да су уметнички кругови једина места на којима сам виђен и по којима се крећем, да живим у Гринич Вилиџу и не избијам из галерија по Сохоу.
На крају раднога дана: чек. Пошто је петак, овај радни дан је унапред урачунат. И чек је на тај један дан: 100 долара. Мислим се (опет): ама није лоше. Могао бих ја још који дан овде. Овај Абул, што га мењам док је на одмору, иде за Бангладеш. Потајно се у себи надам да би тамо могао да налети на неког гладног и  острвљеног тигра па да ја упаднем на његово место. Ко зна шта тек он мисли о мени?!
Између чистача у Њујорку и писца у Србији скоро и да нема никакве разлике у статусном смислу осим што овај први има од чега да живи. Оба се баве истим послом: смећем. Чистач у Њујорку: правим смећем. Писац у Србији углавном: људским смећем. Људско смеће је глупост. Тога у Србији имаш колико хоћеш и на свим нивоима, тако да посла има увек. Само се не исплати. Нико неће да плаћа за избацивање глупости на сметлиште (то јест: у књиге). Све књиге у Србији говоре о људској глупости  док у свету по нека може да буде и другачија, да говори о лепоти, сексу или љубави. Иза њујоршког правог чистача обично неко време остане чисто и пометено. Иза српског ''писца чистача'' увек и по правилу остане већи и све већи лом. Најзад, много је српских писаца дошло овде да би радили разне сличне ствари чишћењу а никада до сада се није догодило да неки амерички чистач оде у Србију да би тамо писао књиге. И на крају: јебеш чек, који ће ми мој паре које сам сам зарадио?! 
*
Речи које треба упамтити а које су везане за моје будуће занимање. (Упоредни превод термина две наведене а тако повезане професије):
cleanпречишћени текст
map floorсортирати грађу
bathroom – библиотека
compactor – Удружење књижевника Србије
recycling – рецензија
black bags – Нинова награда
clear bags – хонорар од издавача
sweep lobby marble – припреме да предстојећи сајам књига
dry cleaning – припрема за штампу
laundry – штампање
laundry room – штампарија
lacker room – седиште Удружења књижевника Србије
map – налив перо
sweep – писати
windex – мастило
paper towels – хартија за штампање, они велики колутови папира што су насложени испред штампарија...
                                                                       и тако даље... 
*
Црнац у возу је свирао гитару па је онда са празном пластичном чашом ишао од путника до путника. Ништа није добио у нашем вагону. А свирао је боље од половине музичара у Србији и то од оних што праве концерте по ''Сава центру'' и ''Дому синдиката''. Па шта? Бити бољи од њих и није неки успех. Чак сам и ја ''на'' гитари и гласовно бољи од већине тих поменутих. Али нисам бољи од овог црнца тако да ми то знање у Америци ништа не значи. Тако ни ја ни црнац не добисмо ништа, он новац, а ја какву такву морално-психолошку сатисфакцију да вредим нешто али да ми је ето ово један прелазни период у животу, једно ново искуство, једно доказивање (сви се ваде на ту исту причу и после двадесет година проведених по ђубришту). Ипак се нешто догодило: црнац је прешао у други вагон. Ја сам остао да седим. Докле ћу тако седети док други прелазе из вагона у вагон - видећемо. Ви ћете видети макар до краја ове књиге докле сам стигао, ја вероватно никада...
*
Онај Абул што треба да га мењам док је на одмору је изгледа путем неке вуду магије (и ако није са средње-америчких острва или из јужне Америке него из Бангладеша где још тигрови једу људе) сазнао за моје планове везане за тигра (бенгалског, комада 1 и словима ''један'', јер чујем да су они најкрволочнији) и њега, па је пред крај радног времена (његовог последњег дана пред одлазак на одмор када је требало да ми покаже шта треба да радим) увалио толико посла да сам умало прецркох. Ако, тако и ваља, кад сам имао злобне планове у себи. Ипак, кад сам мало предануо и даље сам се носио мишљу (овом пута хуманијом, куд и камо) да макар само падне са слона и тако буде радно неспособан неколико месеци док се ја мало не снађем.
Абулов енглески је гори од мог па ви сад видите шта је момак научио за петнаест година бављења овде. И кад нешто правилно изговори то личи на оног Индијца из цртане серије ''Симпсонови'' који се такође зове слично, мислим Абу (без Л). Он речи изговара тако чудно и непојмљиво да врло често ни сам себе не разуме. Видим му то по гримаси коју направи.
Тако је наш разговор, преведен на српски, изгледао отприлике овако:
Ја: ''Колико кошта си дуго у Америци?''.
Он: ''220 (двестотинаидвадесет) година''.
Ја: ''Дај ми кључ да изађем из машине за прање веша''.
Он: ''Стави прво рукавицу на главу мнјгнјдндјнхтеуфн (и нешто неразумљиво и мени и њему.....)''.
И тако васцели дан.
Такви какви смо, и ја и он, бенгалски тигар нам уопште није потребан. Сад се пак и предомислио па уместо у Бангладеш (скупа карта, велики трошкови, силна родбина којој мора да даје паре, кредити којима се овде преоптеретио), (кад год оде тамо за све време боравка ангажује лимузину и свог личног возача, еее, то бих волео да видим) 'оће да иде на одмор у Канаду тако да ми план пада у воду једино ми остаје да га наговорим да макар оде до Зоолошког врта у Бронксу или макар Централ парку (мада на овом другом месту чујем да им тигрови нису нешто нарочито, кажу да су се толико навикли на људе и на луксузан живот да неће ни да једу док им се лепо не сервира и подгреје).
Кад год прође неко од Американаца Абул каже:
Crazy people”.
А богами и јесу кад држе овакве какви смо ја и он.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Uncle Sam

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку