ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

ЦИА, снајка...


Фото: Игор Ђурић
--------------------------------------


      У Америци је најстроже кажњиво и права је јерес иступати са позиција расизма, јавно пропагирати или позивати на међунационалну или међурасну нетолеранцију, не дај боже мржњу. На такве се, којих ипак има, обруше и закони и јавно мњење. Сви јасно и гласно, па и ефикасно, устану против верске и расне нетрпљивости. Поготово су осетљиви на биготерију по другим крајевима света и државама далеким и нејасним за њих.
Међутим (увек има неко ''али'' што женама срећу квари) САД су једина или макар једна од ретких земаља на свету где се расизам свакодневно спроводи у пракси и то некажњено и као неписано правило којег се сви придржавају. Да, управо тако: тихи али свеприсутан и те како уочљив и од никога јавно признати расизам.
Пробајте, под условом да сте црн, чоколадни или жут, да се уселите у искључиво бели, поготово, јеврејски крај?! Можете имати милионе долара: џаба. Обашка што такву жељу нећете ни имати па ће те и ви као расиста тражити крај у коме су од ваше феле. Никада нећете моћи да купите стан или кућу у крају који не одговара вашој боји коже, раси или религији. О упису детета у школу можете само сањати: о томе се филмови снимају кад се деси штогод слично.
Говорим о богатим људима и богатим квартовима. Сиромашна и тек пристигла досељеничка и емигрантска фукара тражи најјефтиније па се самим тим и меша са овдашњом домицилном фукаром и то су једина мултиетничка и мултирасна насеља. Међутим, и ту се врши сепарација колико је год могуће, макар од зграде до зграде. Ту се додуше банде и гангови разликују по раси и боји коже, остало је мање више измешано.
Јевреји су разрадили најбољи систем. То је онај систем када највећи лопов стално виче: ''држ' те лопова !!!''. Они стално говоре о антисемитизму, о мржњи и нетолеранцији према њима а у ствари су највећи расисти и националисти, па и верски фанатици и сачињавају тотално затворен систем. Никога друге вере и боје не пуштају у своје зграде и квартове, у своје фирме, школе и болнице. Само и искључиво се међу собом жене и   удају. У црним капутима и са црним шеширима на глави они ходају Америком и тако поручују: ''ми смо свет за себе, изабрани народ, ви остали, Гоје, држите се даље од нас и будите ту само кад треба да се експлоатишете, кад треба новац да вам се узме и кад треба да радите прљаве послове уместо нас''. И заиста још нисам срео, а куну се и други да нису, Јеврејина који ради неки нормалан и тежак посао. Таквих нема. Па када бих се ја прошетао Менхетном у гуњу и са шајкачом на глави прогласили би или лудаком или опасним националистом. Они отегну кике од по пола метра и ништа, не смеш ни знатижељно да их погледаш. Одмах стану да кукају о својој угрожености.
Нису само Јевреји одвојена целина али они су најдрастичнији пример.
Ретко где, на улици, у кафани (осим на филмовима и серијама где је то неписано правило) можете видети мешовите парове или мешовита друштва. Па ни по школама. Бели су са белима, и они подељени национално и религијски, црни са црнима, једино су латиноси са свима по мало али и они највише сами са собом и најчешће непотребни и од штете другима.
Родитељи бирају школе где има што мање од оних других. У добре школе се рачунају оне где има само мало скоро никаквих нијанси, поготово колор нијанси.
Чак се различите расе различито облаче. О (не)култури нећу ни причати.
Више има црно-белих или бело-црних бракова у Београду него у Њујорку (наравно процентуално у односу на број становника и припадника једних и других). И који су се овде измешали углавном један од супружника није Американац .
Верске разлике и конфронтације су куд и камо мање изражене (осим горе поменутих Јевреја који су заиста верски фанатици и ортодоксних муслимана који су још и гори). Ипак, људи нису оптерећени религијом као у Европи, поготово на Балкану. Ту се не праве разлике, мешају се, друже се, важно је да је боја коже иста, жене се, удају се, јебу се – све редно.
Кад је пак раса, то јест боја коже у питању, е, ту је сасвим другачија ситуација. Али да се не понављам. Не мешају се по квартовима, авенијама, зградама и школама (осим ако не морају, то јест, ако су фукаре). Бели, црни, жути, црвени, чоколадни, не желе да живе једни поред других ако имају услова за то; једини услов који им омогућава те услове јесте такође у једној боји: у зеленој боји! Боја доларске новчанице. Што више имаш ''зелембаћа'' то мање имаш других боја поред себе.
Е, да, умало да заборавим, нека испитивања која су урађена показала су да у јавним кућама мушкарци у највећем проценту траже проститутке других боја: бели траже црне, црни беле, мада су и чоколадне и жуте на цени и код код белих и црних. Бар нешто.......
''.....не волим кад ме узму на нишан
дал' сам од њиних ил' баш и нисам
Словен сам, белац, слободни стрелац,
за сваки случај: још увек само свој....
                                                Балашевић
*
Купио ''Политику'', прву у Америци, мало бајату, стару пар дана, али ја је нисам ни узео да бих прочитао вести у њој него само да омиришем хартију и оловна слова са ње. ''Политика'' је породична традиција. Куповали смо је некада и на уштрб хлеба и млека. Улази у нашу кућу још од пре оног ''другог'' рата (ко ће их све пребројати?). Било је периода у скоријој прошлости када смо је само куповали и одмах бацали. Знали смо да у њој нећемо наћи ништа добро и паметно али смо је узимали свесни да ће време проћи, неки људи отићи а да ће први озбиљан српски и балкански дневни лист остати без обзира што се ''прокурвала'' и што ће се тешко одрећи свога курварлука (тешко је само први пут). Тако је било и сада: чим сам је отворио и прелистао стекао сам утисак као да нисам ни излазио из Србије и као да време стоји. Нисам требао да се ''бацам у трошак'' (4,5$), имам још ту негде ону од пре месец и по дана  коју сам купио на аеродрому у Београду (коме се неко најзад сетио да надене име по Николи Тесли) кад сам кретао. Ипак, мало је бајата: мислим на мирис хартије и оловних слова.
*
Ужасно ме нервира овдашњи обичај, који наши људи нештедимице користе као свој, да се: као прво, сви нешто петљају по кухињи и, друго, да како ко заврши са јелом поспрема иза себе, чисти сто, носи свој тањир у судоперу, по неко га чак и опере. Па добро људи јесте ли ви нормални?! Знате ли како је то снобовски-неоригинално, чак бих рекао простачки јалово?! Јеботе, зар није добар стари српски обичај да ти жена, сестра, мајка или комшиница, било која од набројаних и ненабројаних, лепо скува, принесе, однесе и опере. Твоје је само да се лепо наједеш и то је највећа награда куварици: да не остане ништа за сутра. Такође се од тебе очекује да што више ''усвињиш'' астал и да се после са цигаретом у устима извалиш на први кревет до којег успеш да стигнеш. Ништа лепше не успављује од звецкања посуђа у кухињи док ти дремаш после ручка. Наравно звецкање долази као последица прања неке од наведених женских чељадета. Па наше мајке би се озбиљно љутиле да им се петљаш по кухињи или, не дај Боже, да 'оћеш тамо нешто да переш или куваш. Знам неке које би се одмах шлогирале да виде да неко други осим њих у ЊЕНОЈ! кухињи пере судове. Још ако је тај неко други мушко, смрт би аутоматски наступила. Овде ти дођу гости и сви се одмах ''размиле'' по кухињи. Не можеш да приђеш од њих. Сви би да перу и поспремају. Боже ме сачувај!
*
Прва куповина картицом у Америци. (А, да, отворио сам рачун и добио картицу. Није било посебно компликовано. Само треба да им однесеш један чек и готова је ствар. За пар дана нам је стигла и коверта са честитком и захвалница од менаџера банке што смо баш њих изабрали. Код нас у Србији је некад требало да нађеш стотину веза да би добио картицу са којом узгред речено ниси могао скоро нигде да пазариш па си морао да тражиш још стотину веза да ти приме картицу.  Додуше, нешто се променило задњих година). Ништа  нарочито. Ручао сам на Менхетну. Додуше, имао сам благе треме непосредно пред плаћање да ми не кажу као у Србији: ''Примамо само кеш''. Срећом, не би од тога ништа.

Још ми је остало да подигнем кредит, да се задужим ''до гуше'' да бих постао прави примерак овдашњих и придошлих. Живео бих у туђој кући а носио  слику у Србију да показујем да је моја (прећуткујући колико банци дугујем за њу), возио бих туђа кола а све са илузијом да имам нешто. Оног тренутка кад после две, три године исплатиш кола која су те коштала 30.000 долара она вреде пар хиљада долара.
Али о задуживањима кад дође време. (Рецимо непосредно пред повратак у Србију).
ПС.
Можда купим кућу са баштом као и Пекић што је у Лондону, који се касније свима хвалио да је постао баштован и који је исту продао чим јој је скочила цена.
ПС.1
''Зини да ти кажем'' који ми је пин-код картице, или не дај боже социјални број. То се никоме не говори само се оставља по интернет наруџбеницама - па сви знају. Пред аутоматима за подизање новца прво се сумњичаво окренеш неколико пута и претећи погледаш ове иза себе па тек онда укуцаш пин-код. Касније по неколико пута провераваш да није можда још нешто од података остало на екрану пре него кренеш. ЦИА, снајка...


Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку