ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

Сулуди крсташи


Фото: Игор Ђурић
------------------------------


Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се жали у својој књизи – ''FoolsCrusade''– Yugoslava, NATO and Western Delusions:
“I am “pro-Serb” only if that means that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor worse”.
Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама  превођен и као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер ''будализам'' је универзална категорија тако да ћете се осећати ''светски а нашки'' читајући о туђим будалама а препознавати у њима и наше будалане.
*
Купио лепо упаковану монографију под насловом New Russian Art. Опет антикварница и опет по мени добар пазар, и све остало...
Руски сликар млађе генерације Никита Алексејев насликао је слику (јер се праве слике ''сликају'' а не ''цртају'',...''ти си ово сам нацртао?'' ...''јеси ли прочитао све ове књиге?!''...''јел' ово уље на платно?''...) на којој је приказана мртва риба везана канапом за циглу а изнад које пише:
''Теплие руки и пустоје серце, стерео в јаицах''.
(''Warm Hands and Empty Heart, Stereo in Eggs'').
(''Вруће руке и празно срце, стерео у мудима'').
Та ме је слика својом поруком подсетила на графит написан на вратима читаонице Другог блока Студенског града, осамдесетих година:
''Како да учим празног стомака и пуних јаја!?''.
Ја зато кажем овог петка увече (јер једино петком увече и имам жеље и снаге да кажем нешто) у Њујорку:
''Јебем ти град у коме имаш где али немаш кад да празниш своја пуна јајца!''.
Ови што имају времена и снаге за те радње, на жалост, а по мојим за овдашње прилике доста конзервативним схватањима и стандардима по тим питањима, своја јаја празне у врло блиске али погрешне рупе најчешће, по тим мојим истим схватањима, и са погрешним полом.
*
У Њујорку не можеш бити ''индивидуа'' у правом смислу те речи и тог појма. Таман помислиш да си ''неко'' а испред тебе се испречи ''нешто'' у виду већег ''неког''. У Њујорку можеш бити само део масе, део руље, наизглед доста добро организоване руље, али сигурно и само: привидне организованости. У Њујорку увек можеш наћи некога који ће својом ''индивидуалношћу'' потрети твоју умишљену индивидуалност јер је његова моћ ''умишљајности'' већа од твоје а величина те моћи мери се јачином банковног рачуна и ничим другим. И тако је до врха. А и они на врху ''индивидуалности'' опет зависе од новца (јер рекосмо да је то овде једини доказ посебности) немају времена да уживају у томе јер се свакога дана крваво боре да задрже стечене позиције пред насртајем хорди жељних јаке квази-индивидуалности. 
      Овде си индивидуалац само ако ти околина то призна, никако ако се ти уистину тако осећаш и носиш. А околина ће ти признати посебност само ако се плаши од тебе или ако зависи од тебе. Неће ни трунку поштовања показати према врхунском уметнику или научнику ако тај нема пара али ће се до земље клањати свакој фукари која је ко зна на какав начин дошла до великог новца (најчешће наслеђивањем, јер се велике паре у Америци поседују на основу давно одсањаних америчких снова у време прохибиције и буренцета од томпсона).  Прогласиће те највећим генијем века само ако ти је деда банкар или мафијаш (што му дође на исто) оставио милијарду, две долара.
*
Студенти пристигли из Србије који овде раде преко лета немају никаквих илузија према америчком начину живота. На време су дошли, зарадили неки долар својим радом и то схватили. На време ће и отићи. Нису они ''младост која бежи'' из Србије него момци који хоће нови компјутер али желе да га користе у Србији. Они се можда једног дана и врате и успеју овде - и то само из разлога што су на време видели и сазнали. Они нису дошли овде зато што им овдашња ''демократија'' омогућава да лакше и слободније физикалишу него што им овдашња економија омогућава да кроз то физикалисање зараде нешто. И ту им се завршава свака филозофија и политика. Они више не идеализују. Они не снују никакве снове. Само прерачунавају одрађене сатнице и распоређују своје снаге за следеће. И могу на крају да упореде и одлуче шта им је боље. Благо њима. (Морам поменути макар неке од њих: Бору, Дућу, Миланчета, Веселина, Димија, Зокија и Чичу; заслужују то јер су добри момци а поготово што су неки од њих ''поседовали'' црнкиње).
*
После кишовитих дана и њујоршког карактеристичног ветра освануло је једно сунчано и пријатно јутро. Нико се не радује томе. Чему?! - кад ће ускоро сви ''под земљу'' у возове или, они мало срећнији, у огромне бетонске и незастакљене тржне центре.
Пацови не воле светлост.
*
Мићку:
''Драги Пријатељу!
Два месеца смо већ у Америци а мени се чини да је вечност прошла (почео сам у духу неталентованог писца: фразом и општим местом, али писмо не би било то да није збир топоса лепо упакованих у фину фразу). Шалу на страну, стварно је много тога за ова два месеца промењено у нашим животима али ми се чини да период прилагођавања још није ни почео (то знам из простог разлога што сам већ сада свестан да што се мене тиче никада неће бити завршен). Овде је све другачије, непојмљиво нашим навикама, нашем образовању и нашем васпитању. Овде је се велико. Овде је све моћно и брзо и ништа нема нити духа нити душе... Једина корист, за сада, поред пара које немилице и у духу неиживљене деце трошимо, јесте учење и усавршавање језика и моја књига која носи радни наслов ''First years in New York''... 
      О послу који радим радије не бих да ти причам а веруј ми ни ти не желиш да знаш. Шта ће то коме? Углавном сам лошије прошао и од Андрића, Дучића, и од Црњанског, о Пекићу нећу ни да говорим а Киш је недодирљиви појам (говорим о њиховим боравцима у иностранству и о томе шта су тамо радили). Чак су се и Његош по Италији и 'роми Вук по Аустроугарској боље проводили него ја. О масону Доситеју нећу ни да трошим речи. Ракић и Нушић?– шта рећи,  кад су их ословљавали са ''екселенцијо''!? 
      Ови што данас бораве ''вани'' а слове се као неки вајни писци сасвим лепо живе од пљувања по свом народу мада ми најискреније није јасно коме се то још исплати да плаћа али није ни важно. Ја нисам такав а додуше нико ми и не нуди паре нити то тражи од мене. Вероватно немам ''капацитета''. Што се прво наведених  тиче, тако и треба да буде: сви су бољи писци од мене иако сам ја, изузимајући Његоша, физички јачи од свих њих (мада је и Црњански својевремено предавао фискултуру у Панчеву и играо фузбал по Далмацији). Што се тиче ових другопоменутих, ових пљувача, њих сам само узгред напоменуо јер они и нису писци и  могу само да сањају да достигну мој ниво (и то онај од пре десет година)... 
      Онај ''гелиптер'' Црњански је писао о ципеларима а није радио ни један једини дан но је уредно примао апанажу од избегличке Владе и енглеске такође Владе а дугове пред повратак му је подмирила комунистичка Влада. Пекић је то паметније организовао па је његова жена радила а он је писао и куповао куће. Андрић је био на платном списку свих могућих режима, прератних и поратних. Киш је волео да га слове као дисидента а добар део својих боравака у иностранству намиривао је из касе СФРЈ. Дучић се у својим ''пост-дипломатским'' данима ослањао на шарм а у дипломатским данима на државну касу, итд... 
      Да не набрајам даље... Ја, Суперхик, борац за права богатих ипак сам у једноме специфичан и најбољи: у оном подруму у друштву људских (у које и себе набрајам) и правих пацова најбољи сам писац међу чистачима и најбољи чистач међу писцима  мада се и данас говори и Исидорином претераном чистунству и педантерији, али она је чистила своју кућу)...''.

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку