Jedna godina u Njujorku  
 

Планкова константа...


Фото: Игор Ђурић
-------------------------------


Зашто сам удобност свог писаћег стола заменио радничким рукавицама и контејнерима пуним смећа? Јесам ли песничку егзистенцијалну неизвесност желео да заменим извесношћу запосленог човека у потрошачком друштву? Јесам ли ја овде дошао да бих зарадио новац?
Писац, онај прави и исконски, који не мора да буде добар писац а ипак може да буде велики, не сме пристајати на компромисе. Само, одакле ти компромиси почињу, ко је тај што дефинише разграничење између чисто наше воље и компромисно наше воље?!
Ја овде нисам дошао због новца. Ја сам овде дошао да бих себи напокон показао и доказао јесам ли уметник или не. Ја овде тражим одговор на питање: јесам ли писац или не?! И наћи ћу тај одговор управо у смеђу које избацујем из контејнера.
*
Ево шта сам написао у свој дневник (у своме дневнику) тачно пре годину дана 11. септембра 2005. у Лазаревцу:
Мало зборим о свом евентуалном путешествију у Америку. К'о да ни сам не верујем да ће до њега доћи, или пак, не желим да поверујем.
Не, желим, рећи ћу овде истину без обзира шта се касније десило. Волео бих да се то није догодило. Имао бих оправдања да се није могло и био бих на своме. Овако, оправдања неће бити а ја ћу највероватније завршити своју списатељску каријеру. Постаћу гастарбајтер. Радићу и сањаћу о годишњем одмору и мојим доласцима овамо. Трудићу се да у што бољој форми представим свој нови статус, глумићу некога и нешто сво време свестан да сам нико и ништа.
А овде сам писац. Без динара у џепу али писац. Највећи живи српски писац. То није мала ствар. И није важно што српска јавност не дели ово моје мишљење. Важно је да ја знам.
Ето зато тајим о Америци. Америка је јалова и нестваралачка. Тамо нико ништа не ради из убеђења - већ само ради новца. Тамо се ништа не ради из љубави - него искључиво због користи.
Зато тајим о Америци!
Тамо ништа нећу створити, осим што ћу новац зарадити и кућу купити. А онда нећу знати шта би са кућом. Гледаћу преко ограде и безуспешно, то јест, безнадежно, чекати да ми неко назове ''добар дан'' или да ме опсује. Ништа од тога се неће догодити. Зидови ће ћутати. А ја ћу их свака три месеца фарбати у нади да ће једнога дана нешто из њих проговорити. Ни то се неће догодити.
Само ће ми се унуци лажно смешкати у нади да ће се том љубазношћу огребати који долар. Наравно, нећу им дати. Бићу шкрт и љубоморан на њихову младост и лепоту. Мрзећу и себе и њих из истих разлога.
А зидови ће ћутати.
Тако ти је то кад ниси ствараоц него си обичан, вредни, поштени радник. Данас ми и овај један зид, који и није потпуно мој, пева најлепше песме и у перо говори све моје приче. То је зато што сам свој и пишем своје ''зидне приче''.
Да, тако је то.
Зато тајим и не зборим. Нит' зборим- нит' роморим.
Само се курвам и чекам своју срећну звезду, која ме до сада није издала, да и сад дође од некуд и направи чудо''. 
*
Зграда у којој радим купљена је 2003. године за 1,4 милијарду долара.
Шта би Србији значиле те паре које су овде дате само за једну зграду у Менхетну?!
1,4 милијарда?!
*
На Fresh Pond Road-у неколико дана већ траје италијански улични фестивал и светковина. Лако им је да праве фестивале кад их има толико у Њујорку, кад су почели да долазе пре стоикусур година, кад су легализовали углавном све послове и кад су светски прваци у фудбалу. Изванредна вашарска атмосфера које се не би постидео ни Шабац. То би могао бити пандан нашим литијама (или крстима у Метохији). На централном делу улице где се се одржава манифестација је биста Богородице коју ките парама и која се у главној церемонији пронесе дуж целе улице. Тако нешто смо видели пуно пута на филмовима, наравно најупечатљивије у Куму. Што је за мене било најбитније: роштиља је било на све стране али се алкохол није точио. Ја сам највише уживао у ''живој'' свирци и ражњићима које овде зову shish-ka-bob.
*
Питам једног невољника сличног мени на послу : одакле је?
Каже по мало бојажљиво: 
       Из Иланче.
О, па то је родно место оца Милоша Црњанског (или мајке?!) а и сам Милош је често боравио тамо - рекох му.
А он мени:
Откуд знаш, јесам ли ти ја причао?!
Мислим се: ниси ми причао и није битно откуд знам. Овде то стварно није битно.
*
''Уживо'' видео нешто што сам до сада гледао само на филмовима. Нисам веровао да је то уистину и тачно. На снимању неке емисије, неке телевизије, да их не рекламирамо више, волонтери и туристи свих доба и полова, свих образовних профила и социјалних категорија, на подизање картона са разним натписима једне жене иза камера аплаудирају, смеју се, вичу ''уаааа'' или ''јеееее''. Чист дебилизам који се спроводи у дело само у нади да ће камера пар пута прошетати по публици и да ће неко од дотичних бити виђен. Један земљак ми каже да се исто овако снима и Гранд шоу. Ту смо, мислим се, па се присетим да сам већ овде говорио како су кретени свуда у свету исти баш као и они други који то нису.
*
Пошто се ближи 11. септембар а самим тим и годишњица несретних догађаја по Американце, поготово по Њујорчане, мере обезбеђења су пооштрене на свим нивоима. Само наизглед су у Метро-у незаинтересовани полицајци и наоружани радници истога. Осећам се као на ''дивљем западу''. Кад неко заборави торбу или кесу а крене према излазу сви путници јурну за њим и том несретнику прети озбиљан линч. Зато снажно стежем мој ранац да ми се не деси да га испустим и заборавим па да страдам због пара прљавих чарапа и једне исто тако прљаве кошуље (бојни отрови), једног недоједеног сендвича кућне израде (бомба кућне израде), празне флаше од воде (''ми у Америку пијемо само куповну воду''), метро–мапе и мапе града Њујорка (е, то је већ сумњиво, бира потенцијалне мете) и једног ''мп3 плејера'' (који може послужити као детонатор).
*
Моја садашња ситуација и окружење подсети ме на једну Павићеву причу из романа Предео сликан чајем. То је она прича о професору математике у Сибиру, и њему сличнима, који су крили своје праве струке и идентитете бежећи од власти него су радили као чистачи снега и слично. Па кад су их послали на курс описмењавања испало је да је на том курсу све научник до научника а да их писмености учи једна полуписмена партијска учитељица. Та прича може бити парадигма данашње позиције људи из сиромашних крајева у Америци. Само што је у Русији тада владала сила а овде влада долар. ''Учитељице'' су и у једном и у другом случају глупе и неписмене. 
      У ходницима ГМ и свих других богатих зграда са мном и контејнерима раде лекари, инжењери, професори, економисти... Учини ми се као да понекад чујем како ходницима одзвања хук: ''...Планкова константа... Планкова константа...''. А ми као Солжењицинови ''зе-кови'' бауљамо кроз ходнике под земљом. Не, ми овде нисмо утамничени судским пресудама (или без њих: голом силом), ми можемо изаћи напоље кад год хоћемо - отуд је поређење са Гулагом неумесно. Али, ако одлучимо да изађемо (и тако себи докажемо своју слободу): шта ћемо сутра јести, чиме ћемо платити рачуне и кредите, школовати децу? Тако је свуда - рећи ће неко. Не, нигде није као у Америци. 
*
Недовољно познавање финеса енглеског језика највише ми смета кад треба и хоћу са неким да се свађам или препирем. За нормалну и мирну конверзацију довољно је и неколико речи и фраза, понекад осмех који све говори. За свађу су ипак потребне финесе, потребан је већи број сликовитих речи и израза, више маште. Свађа је емотивна ствар и губи на квалитету ако се ти у одсудном тренутку премишљаш шта ћеш рећи. Лепе приче и теме можеш водити и ћутећи, само погледом, понекад. Свађати се можеш само ако добро владаш језиком.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: СВЕГА ИМА САМО СРЕЋЕ НЕМА!

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку